Selfašizam

Već sam štrikala o ovome. Pre tri godine. Dokaz trune u arhivi bloga za već daleku 2014-tu. I taman čovek pomisli da svet (s obzirom na to da nam je Mars u odnosu na taj datum sada tehnološki mnogo bliže pa ćemo ubrzo svojim očima videti da na njemu ima tople vode, da su kola počela sama da voze i sama donose odluku da li će ako moraju pre da zgaze babu ili devojku, ili ipak ubiju sebe i svog pasivnog vlasnika, da jedna kuća može da izađe ispod štampača za tri dana, da nam na koncertima već pevaju hologrami umrlih giga starova, da se računi mogu plaćati pukim prepoznavanjem fizionomija osetljivim okom kamere a istim ući na sopstveni računar bez da trošiš vijuge koja šifra beše, da postoji aparatura koja za par minuta može na osnovu kapi krvi da odredi da li već treba da kupiš grobno mesto iako ti sve mrda, da pomoću ugrađenih čipova invalidi mogu u nekoj meri povratiti izgubljene pokrete),  taman čovek pomisli da svet ide napred i da sada treba i na drugim poljima smisliti nešto konstruktivno novo, kad - ništa. Kad to bajato, nazovi - nešto dobije srazmere kuge, od čijeg košenja broj žrtava gluposti raste poput pečuraka od uzbuđenja orošenošću kišom.

U redu, ima nešto u tome - danas sam lepša (i pametnija, i energičnija, i maštovitija, i sigurnija u sebe, i zdravija, i mlađa, i sve) nego sutra. I to treba ovekovečiti (čisto da se obavestiš u budućnosti kako si nekada izgledao, i šta, i gde radio, i proždereš se od muke kako te vreme okrnjilo), sačuvati za nezainteresovane potomke za bilo šta prošlo u nekom albumu s koricama (a ne u folderu koji može progutati sajber mrak), uživati u samom činu oslikavanja situacije, uz jalov pokušaj memorisanja mirisa, glasova, nijansi, podeliti to sa sadašnjicom i najbližima u njoj, znajući da to vole ali manje nego tebe samog. Zabeleži to.

U redu, ima nešto u tome - danas putujem i hoću da uhvatim liniju skulpture, krova, klupe, fontane, uličnog svirača, umornog lista, čamca, otvorene školjke, kišnu kap, dečiji osmeh, lice starice, svoj palac, raskupusani kofer, raščupanu kosu, otvoreni notes, mačiji brk, odgriz jabuke, stopalo u pesku, komad bižuterije, nečiji prozor, žicu na gitari, skupe cipele, sunčane naočare, slamnati šešir, pupak, pahulju na kapi, licidersko srce, šoljicu vrelog čaja, zgodnog policajca, sumornog prosjaka, dim cigarete, bidermajer, brkove, slap vodopada, drvo bez šume, svoje usne, uho sa minđušom, linije na slepoočnici, saksiju, tobogan, udubljeni jastuk, čipkanu zavesu, isplaženi jezik, džepni sat, uže, bubamaru, odraz u vodi, jer toga neće biti sutra, a ako bude neće biti isto. Imaj to.

U redu, ima nešto u tome - danas si model, snimaš obične, pristojne reklame ili editorijale, prodaješ nešto što bi se ionako prodalo ali uz tvoje lice deluje primamljivije. Od toga preživljavaš ili živiš, i nekome si poslovno potreban koliko i ti njemu. Imaš dovoljno ili više od očekivanih za tu karijeru godina ali je tvoja predanost i profesionalnost skladu sa zahtevom trenutka. Ne povređuješ vanvremensku lepotu banalnošću. Ne i sutra, osim ako nisi Veruška, Hatonova, Rosijeva ili Iman. Podeli to.

U redu, ima nešto u tome - danas si skuvala ručak ili kolač kakav nećeš skoro spremiti, možda predivno izgleda, skoro da miriše sa slike, a sutra ga već neće biti. Ili si pojela tuđe majstorije fantaziju. Sačuvaj to.

U redu, ima nešto u tome - danas si bila sa prijateljima, ili nekom veoma dragom osobom i želiš da taj vaš trenutak, zaglavljen u vašoj duši bude podeljen sa drugima. Poput deljenja sreće koju niko nikad ne može da oseti i razume, ali od koje sam letiš. Sledi to.

U redu, sigurno ima nešto u tome da si potpuno odlepila skidajući se u gaće i wonderbra na svom ili tuđem krevetu, a sve na virtualni uvid prijateljima, njihovim prijateljima, prijateljima trećeg kolena prijatelja a i neprijateljima prijatelja, neznancima voajerima, znancima šarmerima, rođacima da pene, komšiji da blene, kumovima da ogovaraju, koleginicama s posla da popiju od muke prozak a kolegama da se slika zauvek ureže u mozak. A možda si i bez gaća a da ne zarađuješ zvanično na tom nedostatku (mada realno i odgovorno možeš da mlatiš novce za tu oskudicu još koliko sutra, samo da te primeti pravi umetnički direktor fotografije i pokretnih slika). Pri tom svi znaju sve tvoje kupaće kostime, raspored tvojih mladeža, broj ruževa, senki i sjajeva za usne, sve krpe kojima tovariš ormane, sve plaže na kojima peskariš svoje telo uslikano 167 puta za pažljivo odabrani mozaik fotošopiranog struka i celulitnog butića, i tvoje nabubrele od hemije strastvene usne, i natrćene guzove, i profi iscrtane vodootporne obrve koje zmijuljčasto valovito uokviruju tvoje mačkaste polupospane oči. Bez maske ko te nije video raskošno bi te platio. Ako pri tom ne trošiš jezik (ne samo onaj za palacanje i lizanje sladoleda, nego i za oblikovanje jednostavnije rečenice a da nije pokradena ili izvučena sa "motivacionih" postera), mozak (koji obožava tuđice, jer sopstveni uzbuđeno reaguje samo na štras, pivo, folk, splavove, klubove, srećnu tv, miniće i muške lajkiće), oči (kojima pomno pratiš instamiligramuše i instant-gramove), obrazovanje (može jedan testić opšteg obrazovanja na brzaka?), imaš barem dva i po profila na fejsu, tri na instagramu i minimum 100 do hiljadu plus vernih pasa koji te prate i tresu se od radosti na bljesak tvoje guze ili zuba, uz to godina preko 25 (ispod je sve tolerantno, pa i nedostatak dobrog ukusa, razuma i samosvojnosti), ili oko 45 (selfara milfara kojoj kucka kuguarsko vreme), pa do 65 (prava panterka koju već odavno vide kao hodajući leš ali ti to ne kontaš jer si u glavi tek mlađa punoletnica), ima nešto u tome da ti treba stručno, instrumentima i palpativno - vizuelno pregledati ego i postaviti ti dijagnozu. Ozbiljnu, medikamentski nelečivu, smrtonosnu po pitanju ishoda popravljivosti. Osim ako ne hvataš estete kojima će se na tebe dići (ego naravno, jer poznaju takvu jednu specijalnu osobu, čime ćeš bustovati i svoj), vabiš vršnjakinje nad kojima ćeš se slatko iživljavati pokazujući kako si trtastija, pločastija, ribastija, i izazivaš na crtu konkurentkinje po maniji šta god ona za posledicu imala. Ako si još naobrazovana, prozi i poeziji sklona, pa možda i knjige pišeš ali bez selfića ne možeš da dišeš, slučaj beznadeži dobija na kilaži. Ako si tu da bi populaciji skraćivala dah, izlučivala joj bale, cedila im komplimente, podilazila sopstvenom (ne)samopouzdanju, obezbedila doživotnu apanažu i plaćene plastične operacije izuzev one na mozgu jer silikonski još uvek nije smišljen za zamenu zakržljalih, da bi pokazala kako si drugačija od kalupskih klonova koje predano slediš, da su tvoje veće od njihovih (šta god da je u pitanju, veličina je ipak najbitnija), da se možeš dočepati onog s debljim (novčanikom naravno), jako upri! Zapni svom snagom jer su nadolazeće, mlađe još drčnije, gladnije i spremnije da se seciraju do potkožnog tkiva i daju i severni i južni pol (-ni organ) za dobru sumu, tašnicu, Dubai ili hiljaditi lajk.

Bez telefona ne zalazi u kupatilo ako već nemaš za more. Ili barem zabeleži brč u bazenčiču, rečici, jezercetu ili bari. Ne raspremaj posteljinu, seksije je izviti se u znojavim drtijastim čaršavima. Jaši sprave po teretanama nemilosrdno jačajući -cepse, maximuse, minore i majore. Kupuj skupe stvari i izvrni etikete na videlo. Hvataj seljobrtije za grupnjak selfije. Overi sebe u svakom ogledalu u stanu i okolini, i obavezno nosi sa sobom ampule hijalurona za slučaj prisustva masivnijih konkurentskih kljunova. Ispred objektiva budi ili opako ozbiljna, ili vruće instalirana, sredina je ovde kao i za sve krah. Ćurličuće sentence obnavljaj pred ogledalom, jer tako izgledaš sigurnije i prosvećenije. Naglas neprekidno mantraj, a kroz pisane statuse obavezno za gluve i slepe postuj kako si prelepa, prezgodna, preduhovita, preemotivna, prenenadjebiva, prepametna, previše svega da bi bila shvaćena, i kako sebe voliš, i kako mogu samo da ti ispuše muštiklu koliko si srećna što imaš sebe i što tupsići ne vide šta propuštaju ili šta bi mogli dobiti (makar sebi išla na živce neopisivo ponekad). Ako te startuju samo zbog tvog hopa cupa izgleda, zanemarujući pojedine rupe (najvažniju u stvari - onu u glavi), pošteno su te zaslužili (o tome si ionako maštala celog života, ali pažljivo odaberi među desetoricom ozbiljno zainteresovanih, da ne bude posle - malo keša i kreditnih, ili pametniji od mene ništa ga ne razumem, ili požurila da ga ne ispustim a mogla da uhvatim iha). Obavezno za prijatan dan, javnosti u zoru isporuči dozu svog jutarnje svežeg, "gologuzom šminkom" obrađenog, lica, a i onog maskembalskog što je u sjaju šljoka išlo na pijac, prodavnicu, školu, posao i kafanu. Sa 15 izgledaj kao da ti je 25 jer ćeš se pre ubaciti u promet i dobiti kvalitetniju vožnju, sa 25 insistiraj da bude kao da ti je 35 jer je tad lakše uloviti dobrostajaćeg od 45, sa 35 preventivno rekonstruiši fasadu da se neko ne spotakne o tvoje prve ozbiljnije bore, sa 45 izgledaj kao da ti je 15 jer ćeš u suprotnom biti izbačena iz saobraćaja, sa 55 kamufliraj činjenicu da te bole hormoni, leđa, kolena, da si poprilično ćorava i već sklona zaboravljanju, sa 65 kao prava gilfica ugrabi barem jedan spori jedri mladi plen i pojedi ga u slast. A posle toga...otvori lažni nalog na socijalnoj mreži i budi šta god hoćeš jer si celog života bila ono što drugi od tebe očekuju, premda je u stvari svakog za svakog apsolutno briga. Konačno budi svoja jer ako to nisi shvatila na vreme, i bila takva kada je trebalo, a trebalo je 50-60 godina ranije, preostaje ti samo da se baciš. U mrak sopstvene gluposti. Da te proguta. I ispljune u svemir besmisla.

Ako si neka toliko fina da kupaće i obične gaće ostavljaš samo za šetnju po plaži ili spavaćoj sobi (mada može i tu uvek da klikne neka umetnička prilika za umetnički performans za zabalavljenu umetničku publiku), ali nikako ne možeš da se suspregneš da ne obavestiš kad ideš u šoping, šta si kupila (a usput možeš da priupitaš za savet koji te zapravo i ne zanima, šta da odabereš i da li ti nešto famozno stoji); da neizostavno uslikaš svoju posetu frizeru, manikiru ili šminkeru; da obavestiš gde, kako i sa kim si provela popodne ili veče; da neizostavno uslikaš detalje svog toplog, ko iz dvorca uređenog doma (još ako je u inostranstvima ili nekom egzot mestu - to izazavistije * izaziva veću zavist); da rečito (sa otrovom u pozadini) ubadaš  neprosvećene svojim vrhunskim stylingom uz besplatnu obuku o šiku modnih marki i šminkeraja; pri tom antibi(di)otski (na svakih 8 sati ili kraće-duže, u zavisnosti od ozbiljnosti bolesti) mudrolišeš o životu kako bi pokazala da nisi samo lepotica nego i pčelica; da na dnevnoj bazi znatiželjni auditorijum podsećaš kakve sve kožne, udne, kosmate, čulne performanse poseduješ da se budale ne zaborave i prorede lajkove; da s vremena na vreme iskritikuješ sapatnice (po izazivanju pažnje) zbog njihovog virtualnog pregalaštva, dok ćorava kod mozga upravo sve to isto radiš; da nakačiš sve omiljeno i najkulije i na Instagu uz bar pet hashtagova koji će privući neku hiljadarku zaludnih ko zna odakle pratilaca sa osrednjim životima kojima godi uvid u tvoj savršeni (paz' da jeste). Ako uz to imaš i kuče, mačku, autić, ili najveći bingo zvani dete/decu koja su simpatičan topao dekor koji govori o sređenom porodičnom raju kakav bi svaka domaćinska muškarčina ili svestrana nefeministkinja poželela, pa time i srcićem na prikazano odreagovala - nema sreće veće. Da ne iskoči iz vreće. I da si obavezno u neki raritetni kadar ubacila i mužjaka koji će te ako je u zlatnicima moćan a nije ružan, načiniti savršenom, da ne ispadne da je neki bezličan šonja. Ako muškića nemaš, nema veze, imaš sebe, malo li je? Nek pocrka duhovna i fizička sirotinja. Blago tebi. I svima koji u to veruju ili se tome klanjaju.

Pitam se, da li je muškarac-žena samo žrtva svojih pogrešnih uverenja? Vremena koje od njega iziskuje površnost? Nametnutih bezvrednosti? Iluzija o sopstvenoj važnosti? Tuđih izvitoperenih očekivanja? Realne ali banalne minucioznosti? Ili obične, rođenjem ili stečene, tuposti kojom kompenzira manjak večitih i nepromenljivih kvaliteta? Ili je svako vreme u stvari isto, iako se bivša uvek smatraju u nekom kontekstu boljima -  dimenzija koju može samo da uništi i izvitoperi sam čovek, čineći sopstveni život tako ništavnim jer su neka rešenja najlakša. Širenje je svakako isplativije od skupljanja. Stari je to zanat. 
Pitam se, da li sam zadrta, ili od zlobe sebi kobna, da stvarnost ne razumem, ili bar slabosti ljudske. Da barem kao žena potrebu za obožavanjem shvatim, ako već ne umem sve to sama da pratim. Pitam se da li je žensko shvatanje pojma fatalnosti (ujedno i muško), usko povezan sa "fatanjem" neke manje dodirljive osobe ili života, ili je umišljeni fatalizam čist fanatizam. Pitanja bez odgovora pate. Zato ih treba obuzdavati.

Nu, odoh ja da za slučaj virtualnih potrepšina uslikam neki komad svog sirenskog trupla. I omiljenu mi pakumcakum spavaću sobu, a može i garderober. I nahvatam svoju svilenkastu zelenooku mačku koju bih mogla da posadim u krilo, kad već ne mogu decu pod mišku. Jaču polovinu ću da izostavim jer mrzi javna okupljanja a i da ne kvari nežni koncept. I da iskopam neku mudroliju koju bih mogla da provučem ko svoju...nešto kao Paula Koeljana iz lokala. Ako mi ne staviš lajk, nalajaću ti se. I blokirati život. Sa sve ozarenim osmejom do kutnjaka.