M.4∞

Da bi voleo, moraš da upoznaš. Da bi upoznao, moraš da učiš. Da bi naučio mora da načuljiš uši i slušaš onog ko već to zna. Da bi načuljio i slušao, mora da dobiješ slabu ocenu zbog koje su nekada davno roditelji čupali deci uši, ali i ne mora ako znaš koji ti je jedini posao u životu, oko čega te svakako stalno opominju. Da te ne bi opominjali, mora da savladaš brojeve, note, floru, životinjarsko carstvo, loptu, bojice, brda, reke, rude i oblake, hijeroglife stranog, i rovove maternjeg jezika. Ali pre svega prošlost. Ako o tome pojma nemaš, budućnost ti se beči. Ako spojiš maternju prošlost, dodješ do ciklusa. Ne mesečnih od kojih je svakoj ženi muka i glavobol, nego onih u kojima su se smenjivali raznorazni junaci, retko junakinje, često domaće izdajice i obavezno tuđa ništavila. Čerečeni, prodavani, uzidavani, proterani, izdani, osveštani, uzdignuti ili pognuti, punili su sobom predanja i pesmarice, a potom i čitanke. I naše glave koje su za stotine stihova, lakše ili teže useljene, postale muzej. Jeste da su neki bili apsolutno nerazumljivi, ili bajkoviti, neki strašni, ili preterani, ali dakako umni, koji bi sve te dobre i loše careve, brkate age, nervozne uskoke i hajduke,  i poskoke janičare zatvorio i zabranio im da postoje, barem u knjigama, barem ne za ocenu koju treba iščupati razumevanjem njihovih nesređenih života. No, kako je svet i vreme sačinjeno od promena gde se samo menjaju glumci i kostimi, dok su predstave u principu kopije odevene prostorom i prilikama, tako je sa brojem osvojenih razreda prošlost koju je trebalo upoznati bila novija i sadašnjosti bliža.

Pojavile su se priče o malim bombašima koje su mučili krvoloci s oružjem a ne nastavnici s dnevnicima, istine o masovnim pomorima boraca od tifusa, zaseda, unutrašnjih neprijatelja podjednako neprijatnih koliko i spoljni, o neustrašivim partizanima i njihovim jos hrabrijim komandantima, o junacima i kukavicama, o gubicima, patnji i izbavljenjima. Te priče bile su mnogo realnije, jer su se u njima skrivale neke naše tamo nevidljive ali ipak prisutne prababe i pradede, i babe i dede čije su pripovesti ličile baš na te iz čitanki, a i neke mame i tate, tada samo bebe, koji su uz zlatan prst sudbine preživeli i rodili nâs. Mi smo od obaveznih lektira i škakljive istorije i dalje dobijali obavezne grčeve i šarenolike ocene. Ali kako ovaj svet počiva na ciklusima, tako je protiv opasnosti po mir nužna preventiva. Kako opasnost znači naoružanog, uvek budnog neprijatelja, tako prevencija znači da svi moramo biti spremni, obučeni ne samo naučenom teorijom o prošlosti nego i korisnom praksom za budućnost, za neki sledeći oboleli ciklus.

Tih mirnijih 70-ih i 80-ih, dok su ratovi bili zaglavljeni samo na udaljenim planetarnim tačkama nerazgovetnih naziva, leku nije bilo teško dati ime, a ni odrediti način njegove upotrebe. Bila je to obavezna vakcina ONO-e i DSZ-a (osnove narodne odbrane i drustvene samozaštite) za starije osnovce, rane srednjoškolce a takođe i sve studente, sve do početka devedesetih kada su opaki ciklusi ušli u opipljivu barut fazu. "Terapiju" su u tada još uvek bezazlena mada sumnjivo stabilna vremena, delila lica kojima su ratne strategije, partizanština, oružja  i oruđa bila srcu i veštinama bliža no nekom običnom civilu. ONO te je učilo da razaznaš sve pasivne i aktivne varijante borbe, i da umotaš rusku kapu ako ti neprijatelj kolegi rascopa glavu, i pravilno rasporediš zavoj a da ga ne izarčiš bezveze nego da preostane i za druge ranjenike, i da znaš da mobilišeš slomljeni ud, ali se ne sećam da sam naučila da dam nekom veštačko disanje, prišijem raznetu nogu, ili izvadim zrno iz glave. Znala sam i da rasklopim pušku, ali ne i da je sklopim, nije bilo dovoljno vremena a očito ni talenta. Na pucanju vazdušnom bila sam među najboljima, čak sam "šišala" i one golobrade, mutirane, bubuljičave spodobe iz razreda. Ali sam zato pri gađanju u metu na brdu u prašini dobila odvaljeno rame i modrice od M.48 ice. Ako me pamćenje ne vara, kao da sam prislonila oko i uz mitraljez, ali me sigurno ne laže da bi ja taj komad gvožđurije u neprilici ostavila za sobom makar me streljali za ugled, jer bi pre on mene mogao da nosi nego ja njega, osim ako bi mogla da ga poteram autom na odredište. I taman kad smo se manje-više spremili za Legiju stranaca, za odbranu od povampirenih fašista, a eventualno i agresivnih došljaka iz svemira, ukinuta je i ONO i DSZ, i rodio se bratoubilački rat (sestrubilački niko ne spominje, sestre su valjda stajale po strani i samo plele čarape, nije to ona hrabra generacija partizanki). U njega su sa naše strane uleteli oni što nisu mogli da izlete, tj. oni zaključani zakonom po kasarnama na redovnom vojnom roku, potom nevoljnici koji su se dobrovoljno skrivali po kućama ali ih je vojna policija hvatala iz zasede i trpala u kamione odvezene u nepoznatom pravcu, kao i voljnici koji su već unapred dobrovoljno umrli za svoju zemlju koja je jedina imala prava da preživi. Da li im je ONO pomoglo da izvuku glavu na ramenima, to samo oni znaju. Kako god bilo, nadajmo se da je tada ministar vojni sada (onaj što je bio sa visokim prosekom slabovida pa još i "cilindrima" na oba oka, te zato nisu smeli da mu povere oružje da slučajno ne ubije vođe u maskirnim odelima i tako nije ni odužio dug roditeljima i državi, ali iskreno pati zbog istog, pa mu zbog proživljene patnje treba sada izaći u susret da gazi čizmom, poigra se olovnim vojnicima, tenkićima i puškicama), barem imao peticu iz ONOiDSZ  ako već ne zna da utera metak. Ako je preskočio i te časove, ili da su mu daleko bilo poklonili ocenu iz tog predmeta kao što mu celog života poklanjaju funkcije, onda treba naskroz odbojkotovati njegov, iako fantastičan, predlog da svi mi džumle (svi na gomili, prim. prev.) sada prođemo neku vojnu obuku. I muško, i žensko, sve, a valjda i oni srednjeg, neopredeljenog roda. E sad, da li on misli da opet uprtimo M.48cu na rame, mitraljeze pod mišku, zavoje po ženskim torbicama, da bacamo ćebiće na zahvaćene požarom (to zna svaka domaćica, kad joj se upali tiganj), da nosimo cokule (martinke može, baš bi da imam u fundusu neki par), da svako u špajzu među krompirima čuva neku bombu za ne daj Bože, da dobijemo svaka po jedan damski pištolj a muški po jednog Serdjukova za aktenke, pederuše ili uz gym opremu, ja stvarno ne znam, možda bi i moglo. Ako misli da treba svako od nas da zna bilo koju od borilačkih veština pored hobija, pa tako na primer ja karate uz crtanje, drugarica džudo uz jogu, poznanica mačevanje uz photoshop i slično, složna sam absolutamente. Ako moramo da naučimo da pravimo bombu u kuhinjskoj varijanti, da savladamo tajni špijunski jezik, da znamo kako da uhvatimo neprijatelja u klopku i da ga hemijski tako rastvorimo da mu se skroz ukloni DNK, pa obavezno, potpisujem još juče! Ako je uslov za situaciju da kao kod prijema u vojsku mora da se uradi samo 15 sklekova, 40 trbušnjaka, 3 zgiba i optrči 2 km, to je običan dim. Ako pri tom mogu da produžim služenje redovnog pasivnog vojnog roka za žene preko zakonskih 65 na 75 godina starosti, radi održanja kondicije a i zato što bez mene to ne može da radi, onda - Vuline svaka ti se umnožila. Reč mislim. Mada ne boluješ od insuficijencije istih. Uglavnom si u suvišku, i to najviše glupih. 

Sve miriše na nju - tenziju, i uvođenje izvođenja besnih glisti. Dok profi strelci jedva troše fenomenalnu unosnu platu od koje ne mogu da žive ni pola meseca, nama se u kazanu kuvaju po ko zna koji put nejestiva, poprilično gadna d-j-ela. Ni blizu onog famoznog pasulja na kome su odrastale generacije golobradih mladunaca koje je vojska naučila da se dižu u cik zore, kupaju jednom nedeljno i nameštaju krevet.  Premda je ovim sadašnjim upravo to poprilično potrebno. A koleginicama po uniformi treba priuštiti prirodne solarijume, zategnuti im gluteuse na terenima a ne po nekim teretanama, i takođe naučiti da pritegnu posteljinu. Ne treba spominjati koliko je sve to važno za ublažavanje domovinskog stresa, jer zemlja mora znati i osećati da postoji neko ko za nju želi da se bori, pa i život da dâ. A kako se krug istorije okreće, i vekovna "kolevka" drma iako je nežno ljuljamo, a kukavičja jaja izbegoše na sever i zapad, za nove junačke epove ostajemo zaduženi mi, rodoljubivi ostaci.

Iako rado Srbin ide u vojnike,  gde tri ga vuku a više od dvojice tuku, i još ministar vojni mu staje na muku, Srpkinje majke ne dajte da vam sinovi pajke, a u svoje ruke uzmite puške i dokažite da su iste ko muške. Pesma će se o vama pevati bajna, vaša kuraž neće biti tajna, a što moraš iako je teško, uradiš da ne ispadneš smeško. Istorija je života najbolja učiteljica, pa ne budi ministra vojnog mučiteljica. Zato ženski rode, borbom do slobode. I do uloge glavne u postmodernog kosovskog ciklusa pesme slavne.