Gospođi/gospodinu po(d)(m)iluj

-Presvetli oče, može li jedno svećenje vodice za praznik?

-Može naravno.

-Imamo i stavljanje godine na groblju, pa bi valjalo da navratite. Čalabrckanje se podrazumeva pa da ne ručate kod kuće.

-Obavezno. Samo da upišem u mobilni.

-Nego da pitam kad je već sve o jednom trošku - Pošto bejahu pahuljica i zvezda? Mali bi uzeo nešto grasa i kolača, za babina leđa opet malo sanjalice jer je troši ko da je džaba, a dedi  prosto ne znam šta da preporučim. Zapeo da i on nešto ubaci u medikamentni raspored, da ne izigrava pojedinca.

-Evo baš sam juče dobio svežu robu, mogli bi da mu naručite čistak. Provorazredni, baš ga svi hvale.

-Hajde nek bude. Saberite vi sve to, a ja odoh da donesem konja kao akontaciju. Ostatak, pošto dobijemo robu. Deal?

-Deal. I da baba pazi da ne prefura, neće od toga da joj bude lakše, samo ima više da spava. A dedi poruči da ne postane navlaka, mada meni to lično ne smeta. Bolje je da  uzima dauns kad gleda one zgodne ribe u Zadruzi i Parovima, nego da ga strefi infarkt miokarda. Ali ako već voli haj, neka. Pošto je početnik, vodite računa da se ne pretvori u džankija, da se overi, pa da me posle okrivite i oterate u mardelj.

-Sakloni Bože, Oče naš presvetli. Božja je volja, kako na nebu tako i na zemlji.

&  &  &    

                

Kome se hoće i može, sve ima.  Direktna isporuka trenutno je moguća na području Kruševca i Čačka, premda su oba snabdevača, zajedno sa uhvaćenim veroučiteljem koji voli da se oblači u štikle i haljine, trenutno nedostupna. Čačanska veza je u stvari već vraćena u promet, samo joj valja otići na kućnu adresu jer je nažalost dobila nanogicu kao kaznenu meru pa ne može kao pre direkt do klijenta. Kruševački sveti sin je izgleda rešio da naprasno postane monah isposnik, i samo mudro ćuti. Sve dok i on, kao stariji, iskusniji i mudriji kolega ne dobije nakit na nožnom članku, u zamenu za krupne tajne opojne kuhinje. Svetim ljudima raznih sorta ta je kazna najgrđa, ali je garant očuvanja ličnog integriteta i već stečene imovine. Bolje i to nego guza uza zid, mada je mnogi iz istovetnog okruženja nisu štedeli, kako sebi, tako i odabranima. Jedan od njih je poznati  verski velikodostojnik, kolekcionar umetnosti, zlata i muških pozadina, vlasnik malog "Versaja", Kačavenda. Doduše, sada je oslobođen svojih visokih dužnosti i predat poniznoj klasi penzionera sa specijalnim privilegijama, i u to ime tu i tamo po pozivu za velike hrišćanske praznike održi opominjući govor svom vernom stadu. Kolega po guzičarenju Pahomije, episkop vranjski, imao je više sreće a manje dokaza o bludnim radnjama, te je ostao čista obraza iako mrsne brade. Malo su mu zastarili sudski predmet, pa se sve novopokrenute optužbe mogu smatrati samo ujdurmom bezbožnika koji bi mu rado skresali položaj i dečije nežnosti. Ali Boga njihovog izgleda ima, jer da je drugačije, čuvao svog sina grešnog  ne bi. Ima još svetih domaćih sinova koji su svoje silovanje dece uvrstili u Božji plan i promisao. I očigledno, u tome im niko ne može stati na put. Na sveopštu radost i ponos, ima i onih detinje veselih, bezazlenih popovskih gafova, poput smederevskog slučaja. Popa se malo opustio, dao gas, presisao, i zalegao pored mrtvačkog kovčega na putu do groblja. Negde se i kandilo zaturilo usput. Kažu, nije prvi put, ali kome pa bitno kad je umrlom svejedno, te se nije bunio. Ostalima bilo smešno. Da je ganjao tuđe žene u radno i neradno vreme,  uvalio im bogoposrednički i milopomazani, bilo bi još smešnije.

I tako se nešto zlokobno s neba obrušilo na svetovni kor ovih dana. Red pića, red paketića. Dotle vrhovnjak patrijarh ignoriše muke svojih posrnulih sinova i poručuje materama da su dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu, i da samo na taj način možemo da ostanemo u istoriji u kojoj smo toliko već postradali. Za istoriju spremni! A država se samo telima odbraniti može. Daj mesa vamo.

No da se vratim telu teksta svog, grešnima posvećenog. Ako se nije stalo na put telesnim sladostrasnicima, kako može ovim sirotanima koji samo žele da svojim podanicima nahrane ne samo telo nego i dušu? I onda se tu nađu neke drukare i opajdare da im prekinu lance ishrane i nateraju klijente da poste i kad treba i kad ne treba. Pa dokle bre taj teror?! I nebesni ima prava na hodnike podzemlja. Ne može čovek više ni da se nadrogira kako valja. Ne može ni u sveštenike više da se pouzda jer i njih šerifi prate i kontrolišu. Niti u kodeks crkvenog fer ponašanja gde je iznad sveštenog lica samo Bog a ne tamo neki uniformisani čovek. Dokle?

Stadu samo ostaje da se nada. I da se moli. Da li u sebi, ili naglas, da li za sebe, ili i drugog, da li Bogu, ili nekom drugom - široko je. I neizvesno. Da li treba da veruje? Čemu? Zašto? I kome se više uopšte išta može verovati, čak i da nema veze sa religijom, a posebno kad ima? Zar je tako teško shvatiti da su ti "sveti", podjednako, a eto nekada i neuporedivo grešniji od običnog puka, što mu telo klanja. Da su neljudi uvučeni u svaku pukotinu, ali da nas najčešće gledaju odozgo. Sa blagoslovom Boga... ali ne nekog nevidljivog svemogućeg tamo, no onog uplašenog, u nama. Onog zgroženog i zabezeknutog koliko "visost" ili prosečnost može da se sroza. I nemoćnog da išta promeni. A možda i može. I tako pokrene onaj zupčanik na točku istorije, koga smo svojim grehom polomili.