Solosvir

Sami ste? Prošli sito? I provukli kroz rešeto? Ili baš i ne, ali imate dovoljno godina da znate šta sebi sigurno nećete dopustiti? Ili nedovoljno godina ali odraslu samosvest o jedino prihvatljivoj budućnosti? Bojite se svega i svih? Ne postoji, niti ima nade da će se pojaviti ON ili ONA ko bi jedini TO mogao zajedno sa vama? Nedostojni su vašeg bića? Niko nikada nije, niti će vas ikada razumeti? Možda živite u Japanu i pored upražnjenog partnerskog mesta imate i 2500 funti viška, a čuli ste za jednu zanimljivu turističku agenciju? Ili čuvate crkavicu od 200 amerikanaca koje je moguće korisno uložiti u desetonedeljni kurs kojim ćete rešiti sve svoje emotivne multileme? Nemate ni cvonjka ali imate čvrsto donetu odluku da je stvar najbolje rešiti ispred ogledala, eventualno u prisustvu razumnih prijatelja i rodbine koji mogu da se nose sa svim vašim osobenostima?

U tom slučaju, proglašavam Vas Vašim sopstvenim mužem ili ženom i želim dobrodošlicu u Klub Sologamista!

Pionirka ovog pokreta (doduše još uvek neozakonjenog ali rado prihvaćenog među prosvećenijim i samozaljubljenijim pripadnicima svih polova, rasa i stasa), Amerikanka Linda Bejker, u poslednjoj deceniji prošlog veka rešila je da se konačno uda i time zaokruži svoju četverodecenijsku ljubav prema sebi. U prisustvu 7 deveruša i 75 prijatelja i rođaka, venčala se za sebe samu, i time stavila pečat na doživotnu vernost svom duhu i telu. Tom prilikom je izjavila da joj ne pada na pamet da čeka da drugi određuju kada će se desiti stvari koje bi mogle da je učine srećnom. Zapravo, ona je po opštem uputstvu psihologa, filozofa i znane poslovice postala sama kovač svoje sreće, a da niko tu nije imao potrebe da je gazi ispred matičara, daje lažna obećanja i nudi varljive nade koje bi naknadno mogao da prekrši. Time je pred svima priznala da samu sebe nije prisilila na soliranje, da će sebe zauvek voleti i poštovati, biti sa sobom u dobru i u zlu, bilo sirota ili bogata trpeti sve, da će poput Isusove majke ako Bog dâ roditi, i sama čedo podići a da muškog semena videla nije, i živeti sa sobom do kraja svog života dok je smrt ne prepolovi. Da li je slagala i prekršila taj zavet u međuvremenu, nigde ne piše. Ako i jeste, nadam se da je pri brakorazvodnoj parnici, platila za pokvarenu lažnu izjavu i isplatila sebi debelu alimentaciju. Nadam se da je u tom slučaju uspela i da na ravne časti podeli između sebe sve dobijene poklone, ili da hvala Bogu ove godine u zdravlju i veselju slavi 25-godišnjicu svoje samo-dovoljne ljubavi.

Što se tiče onih gore navedenih suma, reč je o profesionalnim agencijama koje su namenjene smetenjacima koji nisu sposobni ništa sami da organizuju. Za onaj manji iznos, od 22-godišnje Amerikanke koja se kao iskusna bračna partnerka sebi samoj već izverzirala u situaciji, možete dobiti savet kako da se beskrajno volite i ugodite sebi, da vas nauči da vam baš niko ne treba, ali i kako to venčanje treba sprovesti. Japanci će vam pak za pokvareno mnogo para, ali ipak isplativo, omogućiti da odaberete adekvatnu venčanicu, napravite frizuru, naberete buket, izvozite u limo-u, izležavate dva dana u hotelu i uslikate se za foto album sa svim pratećim memorabilijama svečanog događaja. Ako hoćete da nahranite goste, igrate uz muziku, ili uvedete extra izmišljotine, doplatićete za svoju sreću. Realno - vredi. Ta izjava ljubavi prema sebi samoj ili samom, vredna je svakog uloženog papira koje god da je boje i žiga što nosi.

Ono što ove žene i muškarce (prvih je malo više, drugih nešto manje - tjah, obični perverznjaci koji eto ne mogu ni sebi da daju reč, a kamo li drugom da će biti verni), po njihovim izjavama nagoni na ovaj čin, jeste pre svega izuzetno razvijeno samopoštovanje, izrazita ljubav i čast koju ukazuju sebi samima. Oni ne žele nepotrebna prilagođavanja, negativne posledice nesporazuma i razmimoilaženja, izvesne prevare, skupe razvode, samohranosti roditeljstva, laži, sukobe i razočarenja. Žele svečani čin i veselje, prstenovanje i veliko DA samo sebi jer je ono najzaslužnije za svaku njihovu pređašnju i buduću sreću. Žele da za svaki shit u životu budu odgovorni samo pred sobom tj. ni pred kim i ni za šta odgovorni. Žele da žive bez obaveza i pravdanja drugom, jer je sebi lakše oprostiti. Žele da lete onoliko visoko koliko im krila dopuštaju. Žele da postanu svoj najnežniji ljubavnik i ljubavnica, najbolji prijatelj, pronaći svoju svrhu, sjediniti se sa sobom i uspostaviti balans sa čovečanstvom.  Žele da ne uzimaju tuđe prezime ako su žene i poklanjaju drugom svoje ako su muškarci. A možda žele i da opravdaju pred sobom i drugima svoju odluku o samoći. I dokažu da je čovek rođen da živi u najjačoj simbiozi samo sa onim koga najbolje poznaje, a to je on sam. I da će ionako umreti sam, te da barem ode utešen držeći samog sebe čvrsto za ruku, a miran znajući da sebe nikad nije izneverio, i da je sebi sve oprošteno. Ima smisla? Ili sve to radi nešto samoutehe u nemogućnosti da se desi uobičajen životni izbor?

Zamislimo šta će se desiti ako jednog dana u život ovih venčanih sa sobom uđe neko i razblaži im svu tu veliku ljubav prema sebi? Kako će se nositi sa podelom tih emocija, kako rešiti da daju deo sebe i prime išta kada su sami sebi dovoljni? Hoće li se samokazniti za prevaru i izdaju svog voljenog Ja kome su se zakleli na doživotnu vernost? Hoće li bez rezerve voditi ljubav samo sa sobom ili dozvoliti svakom prolazniku da im prošeta kroz intimne odaje bez naplate ulaznice, osim ako se u to ne uračunava udovoljavanje pohotnim potrebama svog ljubljenog Ja? S kim će se ljudski isposvađati?Šta ako jednog dana sruče sebi u lice groznu istinu da više ne mogu da se podnesu, da se mrze i da hoće momentalni razvod? A od sebe nema bežanja, ne postoji ta mišja rupa. Ili upoznaju one mange-tange na internetu koje su jeftine za izdržavanje a vole te bezuslovno? Ko će platiti advokata da raspori lešinu od veze, ko će tešiti suprotnu stranu, i koga će psihijatar u stvari da leči?

Problem (koji ja vidim) zapravo ne postoji u tome što su načinjeni drugačiji izbori, kada čovek  iz nekog razloga radije bira samoću, pre ostaje sam no da bude s bilo kim, već u činjenici da se ovakvim farsičnim manifestacijama pokazuje pre nemoć no nadmoć nad normalnom ljudskom potrebom da se bude emotivno vezan za nekog, i sa njim deli život.

A da su čuli za Duška Radovića znali bi da moraju stalno graditi svoju vezu, ne dati joj da se začauri, olenji i uspava, ne ugušiti njen život i postojanje (kroz samoživost, sebičluk i vrtirepkanje). Morali bi da bogate svoj život raznovrsnošću obećanja sebi samom, neiskrivljenom realnošću i mudrim ciljevima koje treba upornošću ostvariti. Ne bi smeli da se bave samo ljubavlju i da misle da se ona podrazumeva, ali bi svakako morali biti ljubomorni na svoj brak sa sobom, čuvati ga od svih spoljnih iskušenja, i ne davati se okolo kao neke funjare kom stignu.  Najvažnije, nadati se da dan začetka njihove Sologamije jeste zaista srećan početak njihovog dugog i lepog unitarnog života.

A što je sve to mnogo lepše učiniti sa nekim drugim? U ritmu dobra, osrednjosti i svakog zla. I osloniti svoju glavu na nečije rame ili grudi kad je mnogo teško, i mnogo lepo. Čak mu-joj dati i svoje srce, i uzeti njegovo u zamenu....čisto da se nađe i da malo drugačije zalupeta u grudima.  Uz sve podeljene troškove. I tako do kraja ovog pomalo tužnog, prezahtevnog, izazovnog života.