Vidiš li se?

" Zaista je zabavno, ovo je dogadjaj karnevalske atmosfere".

" Ima ljudi svih polova, fizionomija i uzrasta (a i oblika i veličina, prim. aut.)".

" Očigledno je da su ljudi iznenađeni, neki su negativno nastojeni, ali smo jako zadovoljni reakcijama".

"Želimo da vožnja bicikla bude sigurnija i lakša".

" Reč je o tome da biciklisti budu primećeni. Čak i kada smo obučeni, ogoljeni smo pred opasnošću od motorizovanih na putu"...

...Rekoše u anketi neki gologuzani, gologuzanke i gologuzovi preostalih polova, sa sve raznolikim prednjicama, zadnjicama, vimenima i imenima na biciklima. Anketa je inače sprovedena među akterima Svetske Biciklističke Gole Vožnje, ustanovljene na globalnom nivou pre 14 godina. U cilju osvešćivanja aktivnih učesnika u saobraćaju, prvenstveno onih sa jačim i bržim mašinama koje pokreću "konji" (tj. benzin), a zarad zaštite prava dvotočkova koje pokreću mišići, ova akcija je postala humanitarni i vizuelni spektakl koji se svakog juna odvija u 17 država i 75 gradova širom sveta.  Ono što ga čini drugačijim od nekih drugih manifestacija vezanih za promociju čistijeg, zdravijeg, sigurnog transporta oslonjenog na ljude (biciklisti, skejteri, roleraši), jeste njegova egzotičnost.  U stvari, ima li u golotinji uopšte ikakve egzotike? Skinuti gaće, zajahati svog dvotočkastog ljubimca, umešati se u masu ostalih nudista kojima ne treba plaža i more već samo zeleni talas koji će ih nositi ulicama grada, i time dati svoj glas za pravo jednakosti u saobraćajnoj džungli jeste ravno egzotici. Obojiti svakodnevno sivilo bojom smelosti, fizičke dodirljivosti, duševne i telesne nefrustracije, na istom mestu okupiti sve te oblike, godišta i veličine koje pri tom imaju isti cilj i viziju, svakako je egzotično. I egzibistično i izložbistično, jer takav umetnički performans sa na izvolte anatomijama bicikala svih mogućih sorti izgleda tako artistički. Da li je efekat odbrane prava zdravijeg (po korisnika i životnu sredinu) prevoza skidanjem odeće dupliran, neosvešćenost (pešaka i pogonskih) osvešćena, javno mnjenje probuđeno, bicikli i mišići razrađeni, treba prepustiti novinarima i istraživačima da procene. Šokiranim puritancima koji se sablažnjavaju golotinje na javnom mestu, ne razumeju motiv ovog dobrovoljnog pokreta, osporavaju nenasilnu pobedu konzumenata biciklizma nad motornim nasilnicima izvojevanu bez donjeg veša, svakako treba udariti javnu packu. Izvori govore da su izlivi zabezeknuća zbog mase nasmejanih, nehajnih, golih biciklista bili primetni. Da li su razlog tome bili otromboljeni trbusi, celuliti, presahle i uzdignute dojke, visuljci omekli od sunca ili godina, pihtijaste ili čvrste guze, ne zna se pouzdano. Verovatnije je da su takve reakcije bile prouzrokovane velikim znakom pitanja koji se završavao u predelu donjih ledja iznad kojeg je pisalo - Dujusiminau ili - Vidiš li me sad (ćorčo, nasilniče, bezobrazniče, gutaču svetskih izvora energije, bogatašu, lenjivče, nepoštovaocu mene što gura biciklo...dobro, to nije sve moglo ni da stane na leđima ali se na te odnosilo)? Ako me nisi primetio obučenog, moji guzovi će ti sigurno sijati kao semafor i moraćeš da usporiš i ispoštuješ mi prostor. Ono što je moglo biti razlog otvorenim ustima je i očiparajuće odsustvo šlemova koji biciklisti obavezno moraju da nose čim sednu na tricikl pa do svoje stote, i tu privilegija nema ako hoćeš da ne pojedeš kaznu za ugrožavanje sopstvenog i tuđih života. Ovog puta su neki sebi dopustili da im ćele i kose vijore slobodno na vetru i time prekršili zakon. Toliko golog, vidljivog kršenja pravila bez adekvatnih sankcija, žmurenje na očigledne incidente iako su sigurno predstavnici upravo tog zakona izbučili četvore oči na defile prekršioca, definitivno govori o urušavanju državnog sistema. I moralnog. Jer ispada da goli ne moraju ni šlemove, ni gaće, ni lične dokumente, ni stid, ni opravdanja sa sobom da nose. To bi se onda moglo smatrati ugrožavanjem prava obučenih, i to ne samo biciklista. A gde su ovde prava esteta koji su izloženi dlakama i mesima nekih nepoznatih ljudi koji im bez njihovog dopuštenja podmeću, makar u prolazu, makar i na jedan dan? Da je neki drugi datum, bi li to golo na biciklu bilo privedeno za narušavanje reda i mira i osim kazne bilo naterano da poliže sa sopstvenih leđa ono Vidiš li me sad, sa sve ?

Dobro... prosvećeni, obavešteni i nestidni biciklisti i roleristi su juče pokazali i svoje genitalije i svoj stav. I uspeli, valjda, barem malo, da ubede sve ostale učesnike u saobraćaju da oni nisu manjina, posebno ne nevidljiva i neka skrajnuta skupina koju može svako da gazi i na nju baca blato u prolazu kako i kad god hoće. Izoštrili su im čula, zagolicali ideju da im se naredne godine pridruže i omasove pokret, probudili humanu stranu, i sad mogu biti mirniji i sigurniji da je izložba, u kome su bili aktivni eksponati u potpunosti uspela. Pojavili su se na tv-u, novinama, internetu. Misija uspela. Ali...

... zašto sad moram da se nadovežem iz nevezuše i spomenem incident koji se desio pre samo par nedelja u zemlji u kojoj su biciklistički jahači juče takođe pokazali svoje zube i guzice, a sve u ime sigurne vožnje? I kakve to uopšte veze ima sa pričom iz druge provincije te države što se Kanadom zove? Mislim da ima. Trogodišnjakinja je iz vrtića vraćena kući. Ne, nije se skinula gola i takva otišla u školicu. Da su je roditelji bez kupaćeg, i to samo bez gornjeg dela odveli na bazen, zaglavili bi u zatvoru i još uzeli kredit da plaćaju ogromnu kaznu. Njeno malo telo bi izazvalo pometnju i namamilo manijake. Greh je bio manji ali dovoljan, mnogo uži od 5 cm koliko sme da iznosi širina bratela na njenoj letnjoj haljinici koja je unela pravu pometnju među njenim drugarima i vaspitačicama. Tanke kolike su bile, značile su da su dečaci u ozbiljnoj neprilici, da mogu biti izazvani, pa bi došlo do ne daj bože seksualnog harasmenta iliti napada, što bi slučaj učinilo potpuno nepodnošljivim. Lola prestupnica je vraćena kući a roditelji strogo opomenuti da joj malo prošaraju garderober i izbace sve nepodobne preženstvene stvari koje bi mogle da izazovu problem. Oni su obećali da se to više neće ponoviti i da njihova kći više neće biti mala prljavica što izaziva bludne misli. Doduše, smelo su izjavili za novine da bi zakon trebalo da se pozabavi više vaspitanjem malih dečaka i  spreči ih da još od jaslica na svoje drugarice gledaju kao na pokvarene droce koje im mašu haljinicama pred nosom ko bikovima crvenom maramom.

I da li to sada ima neke veze sa 2000 km udaljenim Torontom gde gole guzice na biciklima traže pravo da budu bezbedne? Ono, istina...ta dupeta ne traže da ih neko ocenjuje, da zlostavlja nikako, već da ih sused u saobraćaju štiti, ali se postavlja pitanje, gde dvoličnost zaista živi? Možda u porno filmovima, zakonu, u ili izvan Kanade, daleko od planete Zemlje, ili baš u našim glavama i postupcima koje selektivno dopuštamo i nakon kojih moramo da se zapitamo - kuda ode ovaj svet?

Možda tamo gde se vidi ono što ne bi trebalo... ili tamo gde se ne vidi što bi moralo.