XYZ

Jehova Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša.

Jehova Bog je pustio dubok san na čoveka, i dok je čovek spavao, uzeo mu je jedno rebro i zatim je to mesto popunio mesom. Jehova Bog je od rebra koje je uzeo čoveku načinio ženu i doveo je čoveku.

***

Da li su zaista ovako nastali muškarac, ili što bi neki rekli - čovek, i žena, koja izgleda nije čovek nego samo žena, nikada nećemo saznati. Ili to jednostavno moramo znati jer Biblija zna jedini ispravni odgovor. Ili zna još neko?

Da li će se ikad u toj svetoj knjizi dopisati šta se u međuvremenu s nama, koji po zemlji vekovima bauljamo i probamo da nađemo smisao života, izdešavalo? Ona dobro zna da ćemo potpuno posrnuti, da će doći kraj sveta i da će se samo oni koji u Njega Veruju spasti, a ostali zauvek nestati. Ali, da li pretpostavlja koliko smo u međuvremenu d-evoluirali, ogrezli u nemoral, zlo i nepopravljivost, i koliko nas sada ima?    

Muškarac, iz praha nastao i u prah nestao, i za koga se ne zna da li je poput jajeta stariji od kokoške ili je pevac koja ipak ima jaje, medicinski gledano nije ništa drugo no XY proizvod. Taj X-ć i Y-ć je dokaz da muškarac zapravo nije samo muškarac nego i žena. Komplikovana u svakom, ali jednostavna u biološkom određenju, žena je samo XX. Ako je muškarac taj koji u ponudi drži Y-one, i onaj koji je uvek odgovoran za pol svog potomka (dok primitivci masovno za svoje promašaje krive svoje žene), jer je on taj koji seje seme svoje ne-sreće, dok je ona ta koja plodove njegovog truda iznosi na svet, postavlja se pitanje - zašto on sebe višim bićem smatra? Pa valjda zato što u sebi svetu tajnu drži - on je zemaljski Bog (sa batinom) koji odlučuje o svemu, a najviše o sinovima. 

Žena, iz rebra nastala i u prah nestala, za koju se zna da je ne bi bilo da se njegov Y nije umešao (mada je Isusova mati bez ikoga sama uspela), slovno gledano je jedno veoma prosto biće. Stvoreno da jaja nosi, na njima sedi dok se pilići ne izlegnu, da o njima brine dok ne porastu, a ona u međuvremenu prestane da bude nosilja sreće, nego postane stara kokoš od koje nijedna a kamo li dobra juha može da se spravi. Ona u svojoj prostoti i sebičnosti može samo sebe umnožavati i produžavati, i čekati žudno onaj Y da joj popravi sudbinu. Zato svoju niskost može podići samo njegovom milošću da joj sina udeli a koji će daljom borbom čovečanstvo održati u životu. Ona je samo mala Boginja koja čeka. I pokorno se gura u udobno mesto njegovog kičmenog stuba, održavajući ga uspravnim i jakim za hod po zemlji (dok on misli da sve radi sam). 

Ali se jednog dana u svet umeša tvar nepoznatog porekla, i odluči - Ovaj svet više nikada neće biti isti. Nikada više dosadan. Nikada manje jednostavan. I tako i bi. 

On je dečak, dokaz za to postoji u krštenici a može se i taktilno osetiti ko ne veruje. A može da ne poveruje jer ima izgled devojčice, žensko ime i novi pasoš koji kaže da se on oseća kao žensko, želi da to bude, i tako će i ostati, dok ne odluči drukčije. Ima vremena, tek mujoj je 10 godina. U stvari, biće sve što hoće, jer može, jer se rodiola u državi koja poštuje duhovne potrebe svojih stanovnika. On tj. ona u svojoj matičnoj zemlji Norveškoj može sebi priuštiti luksuz dopiranja do suštine svog bića. Da je rodjen-a Na Malti, takođe ne bi imaola problema. Niti u Argentini, Irskoj ili Danskoj ali bi moraola da sačeka punoletstvo da se domisli šta je. Da se rodiola na nekom drugom mestu, mogaola bi samo da bira haljine i štikle i prošeta ih ponekad po ulici, manje ili više pod okriljem mraka. Ili pantalone kao lakšu varijantu, ošišavši se na kratko i mutirajući do muževnog basa. Ovako je imaola mnogo sreće, a uz sve još i standard. Samo ta duga i hladna zima, bestraga joj...On-a dakle nije više muškarac, no žena. E sad, da li je ona tkzv. Bigender ili ni muško ni žensko, Demigirl ili ono što se oseća delom kao žena (jer će možda promeniti ideju ili pak neće, ali ima tog ženskog kog ne želi da se odrekne), ili Genderqueer gde i ima i nema ženstvenosti i mužstvenosti, ili je nešto sasvim drugo, ja zaista ne znam. Volela bih da saznam, da ne ostanem neupućena u činjenice sa kojima se svaki dan sudaramo na ulici, po autobusu, na radnim mestima, na opštim proslavama i porodičnim okupljanjima. Možda nismo Norvežani i privilegovani da čak i ako je Bog drugačije planirao, sami ispravimo stvari, ali smo podjednako ljudi sa svojim prohtevima, izlivima, nuždama i opredeljenjima. A ima nas svakojakih i zato treba znati ko smo mi u stvari. Ima nas raznih. 

Androgyne (Androgin) - ni muškarac, ni žena, ni plavo, ni crveno, ni pantalone, ni haljina. A u stvari sve. Vi ste ciklama i  lavanda koju gleda tirkizno plavo nebo. 

Demiboy (Polumuškarac) - onaj ko se samo delom oseća kao muškarac. Zastava ove grupacije ima tamnosivu, sivu, svetloplavu i belu boju. Da li demibojevi nose kravate i suknje, ili čipkane bluze i cokule?  Ili se isključivo razaznaju po navedenim nežnim nijansama u odevanju?

Demigirl (Polužena) - ona koja se samo delom oseća kao žena. Umesto svetloplave, ubačena je, kao što devojčice vole, roze boja. Koji deo kod poludevojke je muški? Menja li se sa promenom vremena ili raspoloženja?

Neutrois (Neutralac) - ni jedno, ni drugo, ili možda ne može da se opredeli, ili se opredeljuje prema volji i nuždi. Nosi zastavu sa belom (boja neutralnosti ili upitnika), tamnozelenom (ni muško, ni žensko) i crnom bojom (ništa od svega tj. bespolnost). 

Agender (Nećudakažem) - pol koji se ne izjašnjava, zbog neodlučnosti ili iz protesta. Zastavu krase štrafte obojene u crno, svetlosivo, belo i svetlozeleno po sredini. 

Pangender (Volim sve i sve sam) - najhumaniji pol koji voli sve i svakog. Nešto žute i puno rozeg sa belim po sredini na zastavi. I još medaljon po sredini koji svojim raširenim kracima opisuje otvorenost ka životu. 

Third gender (trećepozicionar) - taj se nikad ne definiše konkretno, jer može biti i sve i ništa. On najviše voli roze, žuto i plavo. 

Butch (muškarčina) - ni levo, ni desno, a ko posumnja, može dobiti po glavi. Dokazi su transparentni i upečatljivi. Slobodno pipni i proveri! 

Femme - (ženabre) - prava, nepatvorena, sa oblinama, zavijucima, dugom kosom, nežnim glasom, rađa, pere i kuva po potrebi a ako to mrzi onda je još i fatale, ili žena koja sigurno može bilo koga da ufati jer je prebajna i prekrasna.

Aliagender (čovekpresvega) - koji ne želi da ga iko definiše ovako ili onako i koga ne sme niko da procenjuje, diskriminiše ili nagrađuje na osnovu pola, jer je on pre svega mozak sakriven u telu sa sekundarnim oznakama. Njegova zastava je mirni prelaz od zelene boje trave, preko plave, ljubičaste, do mirne narandžaste. 

A gde su još i Aporadženderi, Maverici, ljubičasto-lila, oker-žute, sve ostale zastave i opredeljenja? Ima li toga po knjigama negde, ili smo se popeli i dosegli vrh čovečanstva pa sada može da nastane potop i da krenemo ispočetka? 

I u ovakvoj ponudi, kako se osetiti sigurnim šta si u stvari? Kako znati kojim putem krenuti i koji barjak u ruci poneti? Kako ne pogrešiti i zalutati u tuđ tabor? Kako progutati pljuvačku, glupi stid i naučeni red, i ući u unisex javni toalet gde možemo ravnopravno, muški uz ženske, deca uz odrasle, a da smo u stvari isto jer jesmo isto, obaviti nuždu i izaći rasterećen, oslobođen razloga zbog koga se ušlo, ali i nametnutih pravila? Više ne treba trpeti polnu segregaciju nametnutu tablom za levo ili desno, sa čovečuljkom u pantalonama i čovečuljicom u haljini (privilegija žena, manekena i Škota... a koji toalet pa oni biraju?!). Kako nakon svega ne poželeti da odeš u Norvešku ili na Maltu i postati ono što jesi a ne silom, što se slučajno zadesilo u gaćama? 

Ja slučajno poznajem samo muškarce i žene. Nekako nisam nabasala na one treće, ili osme. O desetim tek da ne govorim. Čini mi se da se svi dobro osećaju u svojoj koži. Možda bi se neka žena menjala sa nekim muškarcem, čisto da oseti moć (ne znam na koju se misli), ili da se rastereti svoje poprilično teške uloge oktopoda koji mora da ima 8 ruku sve da stigne. Nijednog muškog kog znam ne bi se menjao za poziciju žene, što ipak govori da su ili kukavice, ili neavanturisti, ili ogrezli u privilegijama koje im se na drugoj strani ne smeše. I nekako svako živi udobno u svojoj koži, jer možda nema vremena da misli drugačije, ili nije obavešten o novim tendencijama i mogućnostima koje bi im život učinile punim ko oko. A ja... ja nekako i dalje volim što sam žena, bez obzira na sve. I kad u sledećem životu budem birala, opet ću izabrati da nosim haljinu, pratiti pločicu sa čovečuljicom (verujem u univerzalne a ne unisex vrednosti), ležati na jajima, gajiti piliće, na vrhuncu svoje ukusnosti biti skuvana i pojedena i tako nepcima ugodna uvažena, iako sa kraćim ali sočnijim batacima od bilo kog glavonje petla. Silno ću se još u jajniku boriti da mi niko ne uvali nijedan Y. I nosiću ponosno žensku zastavu koja nikad neće biti roze ali to je samo estetski a ne suštinski otpor. Da se predomislim svakako mogu uvek. Osim ako... osim ako je ovaj svet već na ivici ponora, na ivici razumnosti, na ivici ispraznosti, na ivici opstanka ljudske dobrote i morala pa će propasti brže no što se vratim. Ne...on je otišao mnogo niže. Možda u to ime treba poneti belu zastavu... Predati se, položiti oružje, pokoriti konačnosti koja valjda može da pročisti svu nakupljenu prljavštinu i ljudsku glupost. Ili ipak uzjahati onu u boji duge što u sebi svetlo "ravnopravnosti" nosi. I biti ono sto jesmo. A ko smo, da li to zaista znamo? I ima li to zaista veze sa polnim organom? Ili je pol nešto mnogo finije od hormona i žlezda?

O zmijo zmijurinska, i ženska ćudi pokvarenska, i Adame šonjasti, hvala Vam što smo ipak na kraju dosegli (k)raj. Ili možda to treba na Darvinovu adresu?  

I gde može da se dobije Jupiterski pasoš? Ja osećam da ne pripadam ovde! Zemaljska košuljica mi je baš tesna.