Kada oslušneš, možeš videti

Postoje oni koji slučajno ušetaju u naš život, prodju ili čak budu pokraj nas a da ne ostave nijedan trag, premda smo se možda rečima, gestovima, čak delovima tela dodirivali. Postoje i Oni (da, sa velikim O) koji su mereno dimenzijom vremena, svojim kratkim prisustvom, načeli naše duše a onda se uvukli u svaku poru našeg bića. Vrednost tog odnosa (neću reci obostranog ali poenta na neki način jeste u tome) ne leži u taktici i svesnoj nameri da se neko osvoji i ostane večito zabeležen u analima našeg sećanja, već upravo u nenamernom ali presudnom dodiru duša. Kažem presudnom jer se nezaboravne stvari ipak ne dešavaju slučajno. Možda ih naše oslabljene, senzacija i nečeg posebnog željne, emocije imenuju takvim, ali sam sklonija verovanju da slučajnosti ne postoje, i da ne zaboravljamo samo dve stvari – ono što ili boli, ili voli (i mi to, i ono nas). Fatalizam je opijum za fataliste a biće i fatalan ako se pretera u sugerisanju nepromenljivosti, ali nisam o tome želela da pišem. Želela sam da pišem o njoj, a Ona je – Neko, nešto zaista posebno premda tako obično, svakodnevno, sakriveno u sličnim pojedincima utopljenim u mnoštvo.

Danas sam dobila jedno pisamce, pravo, pisano rukom iako ne njenom jer ona ne vidi dobro, ali sa njenim rečima, njenim mislima, upućenim sa mesta na mesto koje razdvaja čitav okean. Ne sećam se da sam se skoro tako nečemu obradovala, da je nešto tako jednostavno moglo da mi izazove tako širok osmeh. “Svoju” baku sam upoznala pre pola godine, na jednom dalekom, mirnom, pomalo od sveta izolovanom mestu. Bilo je to, i dalje jeste, prostor gde se nemoćna starost (ona to nije uvek ali jeste uglavnom) suočava na manje ili više bolan način sa činjenicom gubitka, ne samo sebe, vec i onog izvan sebe a opet, sve zbog sebe progutanog vremenom, mada ne prostorom (neki mogu da tvrde čak i to).

To je mesto hodajućih i ležećih Alchajmera, bolnih udova, ostavljenih tu svojom ili pak tudjom voljom, galopirajućih ili sporohodajućih bolesti bez leka, gde se odanost životu meri brojem uzetih obroka i progutanih pilula. Neki ne razlikuju dane od noći jer je svetlost odavno utulila i samo žmirka ili na trenutke odašilje samo izdužene zrake, dajući šansu da mrak ne deluje tako zlokobno i definitivno. To je mesto pokušaja da se igrom memorije evociraju uspomene i činjenice od pre pola veka, da se dobiju najjednostavniji odgovori na jos jednostavnija pitanja od strane osoblja ili bliskih u poseti, da se teskoba odumiranja sećanja, svih mogućih čula svede na najmanju meru, da barem smrt bude bogate, intenzivne, osvežavajuće, zelene boje, poput ogromnog negovanog imanja na koje puca pogled iz svih soba osim ako ne pada sneg. To je mesto neispričanih, skrivenih, ogoljenih, potisnutih, neostvarenih, uznemirujućih, ordinarnih, uzbudljivih, prosečnih, nepojmljivih sudbina koje se sudaraju po hodnicima ličnih i nekih tudjih sećanja, ali definitivno predodredjenih da jednog dana odu u arhivu iz koje će biti izvučene najdalje do drugog kolena, ako ne zaboravljene pre no što su i dospele dotle. Zastrašujuce? Da. Poprilicno. Ali je to Ono što izmedju ostalog neke One gura ka nama, kako bi nas dodirnuli i uselili se u nas ne otišavsi odatle čak i kada se presele u Arhiv duša, ili pak nas same sećanje na samopostojanje izgura sa staze.

Adresant pisma je Marion, baka koja je svoj 90-ti rodjendan proslavila ovih dana, malo u tom Mestu, malo sa članovima svoje porodice i nekolicinom živih prijatelja. Tako mi je napisala u pismu :). Marion je pokretna, živahna, dugih prstiju, elegantnih pokreta, slabovida ili bolje rečeno poluslepa. Voli muziku i knjige ali ovo drugo sebi ne može više da priušti, a voli i da igra bingo i skuplja pobedničke kupone za simboličan poklon u vidu kafe i kolača u kojima će uživati u grupnoj šetnji jednom mesečno do tržnog centra. Voli da maže nokte i stavi diskretan karmin. razgovara i sluša svoje životne sapatnice, medicinske sestre, doktora, kćeri i sve one koji joj život čine lakšim. I ona voli život…još uvek. A to nije masovna pojava…ne mislim na život, već na volju za životom u tim godinama. Ne misle svi kao Marion ali svi jesu Marion – na tom Mestu se ljudi ne boje smrti. To je neka druga temilica, pa za tim sada necu zviždukati (ne, ni ja je se ne bojim, da se ne pomisli da bežim od toga kao Djavo od krsta!). Tog dana, kada sam završila svoju praksu i sebi konačno zatvorila mogućnost da se i njoj i drugim bakama, dekama, izuzetnom medicinskom osoblju približim, osim kao povremeni posetilac…obe smo otplakale. Takodje smo i jedna drugoj obećale da ćemo ostati u kontaktu, gde god se ja na kugli zemaljskoj našla. Otišla sam sa istinom da se verovatno ili bolje rečeno sigurno više nikada nećemo videti, čuti, pisati, i da je obećanje varljivost koja ne zavisi od voljnosti, već od protoka vremena (koje nikome, baš nikome ne ide u prilog), od veličine naših uzajamnih potreba, od krhkosti nečije memorije (a da ovog puta nije moja u pitanju). Otišla sam sa grčem, nesumnjivom slutnjom da ni Marion, Veronica, Helen, Kay, Hatice, baka sa violinom i slikarskom četkicom kojoj sam nažalost zaboravila ime (i još mnoge…sve one sa kojima sam uspostavila neki kontakt i delila prijatne sate ćutnje ili razgovora a da mi to nije ni bio posao) više nikada neću videti. I onda se zapitaš…da li smo svesni koliko je takvih baka, starih ljudi oko nas na koje treba samo malo obratiti pažnju. Ne zbog njihove zahvalnosti, ne zbog dizanja svog ugleda u njihovim očima, ne zbog umirivanja svoje savesti iako niko od nas nije tražio da budemo dobri i da obratimo pažnju na njih, ne zbog testiranja sopstvene saosećajnosti, vec naprosto zato što su to ljudi koji zavredjuju naš osvrt, naše osluškivanje, naše razumevanje sve tegobnosti tog pomalo ili čak previše tužnog položaja ljudi koji nemaju nikakav izbor, osim delimične ili potpune izolacije i …čekanja. Čekanje novog dana, čekanje nove posete, čekanje novog stanara, čekanje novog leka koji ce olakšati bolove svake vrste, čekanje smrti. 

Zato je Marion postala Ona. I ne samo ona, mnoštvo njih koji su “slučajno” prošli kroz moj život i naterali me da mislim, posmatram, shvatim. I ostali tu! Starost je težak “posao”….ne, pogrešila sam…život je lagana “stvar” koja postaje teža sa godinama a imaš sve manje fizičke i psihičke snage da je nosiš. Ali možeš da čuješ, i vidiš, i kroz tudju priču razumeš ili bar probaš da to učiniš – i život, i odnos prema smrti, i načine borbe za svoje presahlo Ja.

Marion, srećna sam što sam te upoznala i što si moja prva tema na blogu :) (premda sam ispala nepravedna prema mojoj pravoj baki, ali će i ona jednom dospeti na ove strane, za to postoji zaista debeo razlog). I to što sam dobila uzvratno pismo. I što si me naučila da jezička i starosna barijera medju ljudima ne postoji i da mogu izgraditi prijateljstvo bez obzira na specifičnost okolnosti. I što si mi pokazala da se čovek može radovati malim stvarima.

Poželela bih ti jednu stoticu za početak, a kraj…ionako je svaki kraj neki novi početak, zar ne? Mislim da bi se složila sa mnom. Znam!