π-zdajstvo ili Arhimedova konstanta zavrnuća

Istoričari kažu da je Arhimed bio izuzetan posvećenik konkretnim problemima, onim iz prakse i okruženja. Bavio se geometrijskim telima, polugama, hidrostatikom i neplemenitim metalima, peščanim zrnima i parabolama ali je jedno od najznačajnijih dostignuća konstanta koja se prilepila uz šesnaesto slovo grčkog alfabeta – pi, ali postala poznata kao broj nekog Ludolfa. Kažu takodje da je to iracionalan broj pa je zato beskonačan, takodje i transcedentan što nemam pojma šta znači a mrzi me da istražujem,  nije konstruktibilan što će reći da je kvadratura kruga moguća samo u glavi ali ne i pomoću lenjira i šestara. Ukratko rečeno π je odnos obima i prečnika kruga, ili odnos površina kruga i kvadrata nad njegovim poluprečnikom. E sad, da ne pomisli neko da ja imam sa matematikom nekog pojma, mada bi to bila sjajna vest i po sebe i po okolinu. 

Ovo moje frljanje osobitim naučnim dostignućem jednog genijalnog uma ima veze sa nekim drugim naučnim oblastima kao što su psihologija, filozofija, antropologija, patologija i slično, barem tako moj sajentistički odeljak glave tvrdi.

Evo o čemu se radi…Čitam juče jednu emotivnu ispovest. Žena je u pitanju naravno, jer se muškarci inače i ne ispovedaju u sitna crevca osim ako nije u pitanju neki uspešno osvojeni trofej ili baš totalni bedak gde vape da ih neko spase, ali najbolje da to uradi neka žena, na kraju ispada makar koja, ali ovde on nije bitan. I ta emotivno sravnjena žena koja nije na domaku samoubistva, ali nikad se ne zna, i što joj je dušu neko definitivno istranžirao u najsitnije parčiće, kaže da takvu izdaju nije očekivala. Hajde kad te zavrne stranac, ili komšija, ili brat iz četvrtog kolena, pa onda podignete zid ćutanja ili radite povremeno bacanje kamenja jedno na drugo preko njega, ali kad te izda neko za koga si život mogao dati i dao bi da ti ga je tražio, e tu onda nastupa matematika.

Kako se snaći sa dobijenim rešenjem koje je srušilo tvoju veru i poverenje, zavisi od mnogo faktora. Zavisi najpre od iskustva sa brojevima odnosno ljudima. Potom zavisi od ambicije da se matematički problem reši i za to dobije prolazna ocena. Kao faktor ometanja pojavljuje se vreme koje je posvećeno zda(ri)ji i zdajniku sa prefiksom pi. Što je ono duže, to je matematički problem složeniji. Doduše, može sve to po kratkom postupku ali s obzirom da je u pitanju odnos obima emotivne upletenosti i prečnika iscrtanog kruga obećanja, tj. odnos površina kruga poverenja i kvadrata laži nad poluprečnikom njihovog razumevanja, to se mora na rešavanju raditi korak po korak. U suprotnom, vrednost π-izdajstva će biti netačna iako već unapred poznata ali ne uračunata veličina. Sve to znači da je ta žena koja je javno opisala svoju priču tj. jad trebala da traži pomoć svog najboljeg prijatelja, kao oni u kvizu na putu do miliona, pomoć svoje podsvesti. Ono što ti ona kaže, podsvest mislim, to ne može da ospori nijedna enciklopedija, tročlani žiri ili voditelj. A opomenula ju je, samo kaže da joj nije verovala, da je odabrala drugi odgovor i tako izgubila šansu da udje u naredni krug. Tresnula je ko klada i sada javno, medj strancima plače. I razmišljam sad, šta bih ja toj ucveljenoj duši mogla da savetujem. Mogla bih joj reći:

a) Pusti, proći će…i nada, i bol, i ljubav, a i uzročnik svega navedenog.

b) Uključi radio talase i pošalji joj (personi) svu onu gorčinu koju ti je sobom napunila nazad;

c) Neka je, ravnoteža ipak postoji medju zvezdama, samo gledaj u nebo kako se konstelacije menjaju;

d) Valjane stvari se skupo plaćaju, u ovom slučaju iskustvom bez povraćaja greške, a ne čovekom, i da se ljudska vrednost meri ostvarenim a ne obećanim ili nagoveštajima bez namera za ostvarenjem.

e) Nećeš ništa od doživljenog zaboraviti, koliko god se trudila. S proticajem vremena ćeš u zavisnosti od slabosti i potreba svog duha izvlačiti ili samo najbolje, ili samo najgore iz te priče. Opraštaćeš, proklinjaćeš, plakati nad nedobijenim, nad dobijenim, nad prazninom sadašnjosti, punoćom prošlosti, ničim budućnosti koju je neko sobom obećao zajedno sa tobom. Ukoliko imaš sreće, veliku priču će progutati tvoja smrt a onu običnu ravnodušnost. Dugo nećeš znati koja je od ove dve ona tvoja. Ako želiš da znaš, opet priupitaj svoju podsvest, ne žmuri na ono što ti pokazuje. Ako je ćutljiva ili nerazumljiva, odloži pitanje za neki drugi put. Ali da zaboraviš – ne smeš!

Moze se ovako redom po slovima, ceo grčki, tibetanski ili glagoljičasti alfabet, i nijedan savet ne može biti dovoljno dobar, iskustven ili moćan koliko onaj koji bi dao sam sebi a do njega došao baš, i samo zahvaljujući onom ko te naterao da se sa sobom porveš, našamaraš i shvatiš dubinu sopstvene plitkosti. Ali ako bih rekla da reč vera u u ljudsko biće treba da prestane da postoji – slagala bih. π-zdajstvo je svuda oko nas. Izneverava nas ponekad lažnim obećanjem ili polovičnim, čak nepotpunim davanjima i roditelj, i najbolji prijatelj, i dete (ali je ono jedino kome treba davati bez očekivanja uzvraćaja), i partner, i ljubavnik, i država, svi oni kojima si se formalno ili “samo” dušom zakleo na pripadanje a i oni tebi. π-zdajnika je svuda a prepoznavanje istih ne tako lako. Kamuflirani su poput kameleona, ali je poznato da je njihov najjači neprijatelj upravo čovek, Čovek koji neće biti iracionalan, beskonačan u svojoj naivnosti i poverenju koje daje, transcedentan u trpljenju prekoračivanja tudjih bezobrazluka, nekonstruktabilan u krugu kvadratiranja površine uzajamnog davanja…čovek bez ikakvog pi i zdarija u sebi kojima definiše sebe kroz druge i druge u sebi, kao i uzajamne odnose koja stvara.

Zavrnuće je ozbiljno uganuće jednog odnosa, (s)lom štaviše, bez obzira da li je u pitanju lična ili opšta priča. Odleži se to, bol umine medikamentom koji se zove vreme iako ima ozbiljnih kontraindikacija a i mogućnost komplikacija sa smrtnim ishodom duše koja nastavlja da živi poput zombija je jedna od izvesnosti. Ipak…verovati treba. U ljude, u njihove dobre namere, njihove pokušaje vezivanja za nas, njihove uloge u dobrobit svih ali jedne istine se treba držati čvrsto,  čika Arhimedovog neprolaznog – Noli tangere circulos meos….ne dirajte mi moje “krugove” (ukoliko ste spremni ili skloni da ih obrišete i zgazite svojom nemarnošću, bezosecajnošću, ravnodušnošću)…I da se spreči, makar silom, konstantno padanje na podlost π-izdajnika, ti nikad ne spavaju. I oprostiti sebi, to je uslov svih uslova.

I posle neko kaže da matematika nema veze sa životom…ma kakvi! Čist račun je oduvek značio dugu ljubav…konstantu bez zavrtanja.