Slikovnice naše veličanstvenosti

Taman pomislim da sam savladala sve što se traži od jednog prosečnog konzumenta interneta, socijalnih net-ova, virtualnog podjarmljivanja, štaviše pomno pratim svaki nagoveštaj neke novotarije, a tokom časova mirovanja i spavanja mentalno vizualizujem sve potencijalnosti koje se očekuju da ispunimo mi ne-mašine, kad? – ostanem bez glasa. Ne bez reči jer mi odmah pokuljaju na vrh jezika, ali mi se negde u grlu zaglave na trenutak i nešto ne da da ih prelomim preko organa za sporazumevanje.

Da ne ispadne da sam previše osetljiva, nerazumna, konzervativna, nemušta, džangrizava, neprilagodljiva, kruta, sentimentalna a opet nije da nisam sve od toga, pa malo i više od svega, ali moram da se priupitam – da li je ljudska inventivnost recipročna veličini kosmosa ili pak svemogućoj gluposti, ili je deka Albertova maksima da su dve stvari na svetu beskonačne, pomenuti kosmos i ljudska glupost ipak po snazi i dokazima vrednosno jednaka zakonu relativiteta? Pasuljasto objašnjeno – dokle bre više sa zahtevima koje treba ispuniti da bi se uzelo u obzir da egzistiraš, i ne samo da postojiš nego da to argumentuješ u odgovarajućim vremenskim sekvencama i sa adekvatnim pozicioniranjem? Pa mora i da se spava i odmara malo. No, hajdemo redom…

Dok nije izmišljena faktografija fotografijom, što se desilo u prvoj polovini 19-og stoleća, ljudska obličja i dogadjaji mogli su se vizualizovati ili opisom (što je bilo uslovljeno motivima i pre svega književnom sposobnošću, čemu ozbiljno preti maštovitost i objektivnost onog ko se pera latio), ili slikarskim stvaralaštvom (što je u to vreme a i vekovima unazad bilo poprilično autentično (valjda), za razliku od decenija koje su usledile, a narocito sa pojavom moderne umetnosti u dvadesetici gde su pojedini pravci fizionomije izjednačili sa čiča Glišama), ili vajarstvom kao ogrankom umetničkog performansa (u kome su redom svi Grci i Rimljani lepi k’o Bogovi i družice im, pa čak i ona šaka jada što im robuje). Medjutim, kad je camera obscura ugledala svetlost dana, svet je počeo da se menja, ili bar njegovo vidjenje sa aspekta i vremenske i prostorne distance. Uvažene istorijske ličnosti novog doba, likovi iz uglednih i bogatih porodičnih zajednica a na kraju i slučajni prolaznici kao kulisa odredjenog mesta i trenutka, prešli su na negative tanušnih folija i ostali tako sačuvani u muzejima, arhivama i porodičnim albumima. Bilo je i tad škakljivih poza vrckavih, od stida operisanih devojčica i dečaka, ali je njihova distribucija išla mračnim kanalima a sablažnjavala pošten svet. Sve se to isprepletalo sa idejom gospode Limijer koji su rešili da naprave pokretne sličice, doduše gluvoneme za početak, ali je to bilo znatno uzbudljivije od nepokretnih prikaza. Naravno, to nije nit’ unazadilo, nit’ odnelo u večnost prvobitnu ideju beleženja malih i velikih, ličnih i opštih istorija putem foto aparata. Štaviše, uporedo sa galopirajućim industrijskim napretkom a da ljudi fiziološki i psihički nisu odmakli od pećine, razvijala se već spomenuta fotografija. U crno-belo se postepeno umešala boja čija je nijansa čak na samom začetku otkrovenja zavisila od umeća retušera. To je u stvari fotošop na staromodan nacin, jer je uvek bilo važno stvari činiti lepšim no što jesu i jer je surova stvarnost realno daleko od savršenstva i vuče uglavnom na škart. I tako vreme teče, pa od skupocenih aparata koje su samo stari majstori sa sobom vukli, preko zgodnih igračkica za dobrostojeće a onda i sasvim obične ljude, dodje trenutak da čak majušni jasličari sa mobilnim telefonima počeše da prave snimke privatnih i kolektivnih žurki. Maloletnički fotoprofesionalizam je juče i danas a kako se stvari odvijaju i sutra, dosegao vrhunske širine.

Da se rezimira šta je trenutno u ponudi novotarija koje smenom dana i noći sapliću neke novije, zbog kojih ja ostajem onemoćala, pardon onemljena, jer trčim i trčim i ne mogu sve da stignem, ni da razumem a ni da sprovedem. Ali polako, i mi aparat za trku imamo. Dakle:

Selfie – najpre se postaviš u poziciju dole, ravno ili odozdo (mada je tu podbradak ubitačan) a da je oko kamerice usmereno na napućena usta, pogled ala Marlena Ditrih i ono utegnuto i naglašeno da samo što ne prsne. Klik, send, i ako ne dobijes dovoljno lajkova za toliki trud, odmah se ubij. Medjutim, kako lepota ima više dimenzija a negde je manja od lepote nekih drugih delova, logično je da na red dodje

Belfie – za to vec morate imati zadnja obeležja. Najbolje je kad je upakovano u vruće, vrele, goreće pantalonice. Oblik voća je nebitan, da li je napuderisano ili nije takodje. To je ono što se lepo šljapka, štipka i premerava. Ali, zašto stati tu kad postoji još jedno od najvažnijih zenskih obeležja zbog kojih muškarci lome svoje. Naravno, to je

Lelfie – i nemoj neko da kaže da ne zna šta je to u stvari? To su nogare, nožice, bataci maternjim jezikom rečeno. Na lelfiu uglavnom insistiraju gimnastičarke, balerine, facijalno ružne ali imaju bar nešto valjano, bez celulita je poželjno ali ako se neki provuče nezamenljivi fotošop je uvek majka spasiteljica, a mogu baš i one prosečne koje uz pomoc adekvatnih hulahopki, haltera i dvanaestice na petama izvuku nepodnošljivu kratkoću. I baš protrčah kroz gugl, da vidim da li je dok sam napisala ovaj tekst izmišljeno nešto novo, kaže da nije, ALI i mi ideje za trku imamo! Naravno, kako svaka ideja padne na pamet u momentu njenog nastajanja bar 10-orici na ovom svetu, ali samo jedan bude srećno izvučen i proglašen za idejnog tvorca nečega, tako ću ja ostati anonimus a neko će već to vec sutra izbaciti na tržište i za to zgrnuti neki džeparac. Doduše, ima tu jedan fazon a to je – napraviti lični proboj ličnim primerom, ali … hajdete molim Vas, pa na šta Vam ja ličim!? Ipak, šanuću o čemu je reč…Ovo još nije izmišljeno ali je samo pitanje minuta, možda sekundi kad će nam pljusnuti na ekrane, medjutim ono što slutim je TO, baš TO!

Valfie! Mogla bih na primer da sad postavim nagradno pitanje šta je to u stvari, ali nemam ni cvonjka za podeliti čak i ako je neko odmah shvatio u kom se smeru moje inovacije kreću. Za pravilan odgovor samo treba uključiti engleski translejter ili igrati se igricu rečima od kojih su nastali prethodni izumi. To bi mu bilo – selfie (sebe), belfie (butsići), lelfie (legsići), pelfie (m?….ma ništa, to su samo životinje, kućni ljubimci, dakle nepripadajući termin, samo da zavara trag) i opet ‘ tratatata – valfie! Još niste pogodili?!

Ako stvarno ne volite mačke onda vam niko nije kriv! Valfie bi intrigirao sve one koji uživaju u različitim frizurama ili ćelavostima svojih vlasnica. Ko neće neka preskoči i umota se u šator. A onda, ono što svakako ne bi trebalo preskočiti jeste

Swilfie! Opet nešto što zenu krasi kao i ono drugo a i tortu orasi a da nije po onoj narodnoj ali blizu i realno. Prave ili krivotvorene apsolutno je nebitno. Uostalom, sve pa i ništa može da se upakuje u nešto i da izgleda toliko živahno i primamljivo da ti dodje da uzmes iglu i bocneš, kao one puckavce što mrviš prstima od zadovoljstva. Zato, ako imas ružnu facu, kameričko oko spustiš samo malo niže. Možeš i da ukradeš drugaričine sise, podmetneš kao svoje, opet klik, opet send i čekaš lajkove. A onda

Kako ni muški rod ne bi bio u potpunosti zapostavljen iako se bez njega u stvari uvek može osim kada su u pitanju lajkovi, a i oni vole da su vidjeni i pohvaljeni, ono što je vec smišljeno ali nešto stidljivo probija na tržište (ili se ja krećem u zaostalim krugovima) jeste Melfie, ali to bez onog sto se zove Delfie nije dovoljno – ako čujem opet neki znak pitanja samo mogu da kazem – trk u biblioteku i dikšnari u ruke, ili još hitrije na internet, pa kopaj po slengu i sve će biti jasno kao bogojavljenska noć.

Dalji ali ne tako dalekosežan korak je lielfie (cmok), cholfie (gric), smalfie (ako ga uopšte imas a radi priključeno na obrazovanje i učenje), toolfie (stepovanje), gilfie (super za one što vole da ti udju u sitna i krupna creva ili gastro program), dok jednog dana svi ne postanemo kamerom isecirani živi leševi koji hodaju.

Ono što moj egzibicionizam može da izjavi jeste – ko sve ovo neće da proba na sopstvenom primeru i da gleda druge, uradi klik, send, odmah da mu se oduzme i telefon i fotoaparat! I da slučajno neko ne postavi slike a da ih nije provukao kroz fotošop! Sve one bez ideja i hrabrosti treba zazidati u neki mračni podrum, a ne da troše impulse za razgovore, esemesiranje i neke trivijalne umotane poze koje niko ne može da vidi. Smo mi naprednjaci ili neandertalci?