Ambis-ador

Treslo se brdo, pa gora, pa planina, pa počeo da kulja dim i suklja vatra, zamalo da i novovremska Sodoma i Gomora dožive reinkarnaciju svog nestanka, ali se na kraju kao što mudra izreka kaže samo rodio miš. Sad je sateran u rupu, gde živi sa velikom porodicom drugih prognanih miševa, gde mu preostaje da gricka zagadjeni vazduh, dok ne smisli bolju taktiku za nadživljavanje. Tragovi sodomije nad uzburkanim intelektualnim snagama koje su i digle celu prašinu kako bi se konačno otvorile poluzatvorene ili većma sklopljene oči, ubrzano bivaju uklonjeni jer komunalna služba za zataškavanje frapantnosti  i ubrzano zaboravljanje  istih radi punom parom. Uostalom, svaki dan iz čarobne kutije nezamislivih iznenadjenja iskoči bar po jedna nova istincata priča koja je u rangu čiste fantazije, u koju zdravorazum teško može da poveruje, ali koja uvek uspešno ne demantuje da čudesa opstaju.

Sve to me nakon sleganja prašine, u koju se uspešno zamaskirao poput kameleona i dotični dogadjaj, naterao da ipak dobro porazmislim o sopstvenoj sudbini, koja je ništa drugo no parčence moguće kolektivne tragedije. Nikad se ne zna Ko može da ti zakuca na vrata i traži dokaze a i kad ih nadje da ih ospori ili pripiše njihovu (bez)vrednost nekom originalu za koji nisi ni znao da postoji.  Doduše još nisam postala doktorka, čak ni masterka mada sam to mogla očas posla za jednu jaču hiljadarku uvek tražene i kvarno rastuće strane valute  i uz priložak originalno prepisanog ili neoriginalno namučenog rada. Sprečila me melanholija u stvari, inače bi stvar dogurala i do postdoktorata, ali ne verujem da se i to neće desiti samo ako se naljutim. I ako mi naravno preki sud garniture direktora na čelu firme koja bi mogla da me primi na posao to postavi kao uslov. Uostalom, sve to može da se upakuje za nekoliko dana, u vrh glave sedmica, pa nema razloga da se mučim kad Mog konkursa ni na vidiku. Ukoliko bi pak ovo trebalo za neku od pozicija Ministarstva, obećavam da bih to uradila u roku od 24 sata. Kad hoću, sve umem, i mogu. To umeće se uči od najboljih, proverenih, a ko neće i ne ume, neka zaboravi na mučenje usled truckanja službenim Audijem i gladovanja u poslaničkoj i ministarskoj menzi.

Štono bi sažaljivi ljudi rekli – zaista sam osetila strahovitu neprijatnost što je jedan uspešan, sa silnim nagradama, napisanim radovima i vrhunskom pozicijom čiji su neodvojiv privezak majušni privatni avion i neprimetni rols rojs,  šarmantni gospodin zavodljivih manira, ljupkih šiški i zvučnog imena,  veličanstveni Mića, brzinom svetlosti izleteo na ulicu i postao obesparen, obesposlen, obezglavljen, obeščašćen. Doduše, nogu nije dobio otpozadi već ju je sam sebi gurnuo u pozadinu, kako čojstvo i junaštvo i nalažu. Samokritika je veoma pozitivna osobina. Premda pogurano spoljnom kritikom i hajkom, ipak je i to nešto naspram onih koje nikakvi dokazi ne mogu da maknu sa dočepanih pijedestala. Da je Japanac, mogao je još i harikiri da sprovede, no na sreću Srbski Junaci ipak više cene život, makar mizeran bio.  Najgore od svega je što se taj jad našao sad medj’ paćenicima na Birou rada gde neradnici moraju svaka tri meseca da pečatiraju svoju radnu nesposobnost. 

Ono što me pri tom najviše štrecnulo jeste – Sa kojom školskom spremom će dotični biti evidentiran jer mu još nije vreme da džabalebari po parkovima igrajući šah ?  

Hoće li mu se priznati celokupno radno iskustvo fortanja svih i svega uzduž i popreko? 

Da li će po osnovu lažnog predstavljanja a time i stečenih sitnica poput gorenavedenih letećih i zemljećih sredstava ličnog prevoza,  može biti i nekoliko skromnih vila po belom svetu i rodini, kao i verovatno izuzetno skromnih porodičnih deviznih rezervi biti javno ili tajno opomenut? 

Hoće li izbeći onaj ružan nakit za noge koje izvanredni pregovarači sa silama pravde umeju da trampe za prave rešetke i super drugare kojima bi mogli da održe prolongirane kurseve iz privrednog preduzetništva?

Hoće li mu prijatelji, saradnici, kolege, inače krem i marcipan trenutne vladajuće državne garniture ipak oprostiti sićušan greh rane i produžene mladosti, nezrelosti i nestašnosti, i kao nagradu za pretrpljeni bol i sramotu za par godina ipak dodeliti mesto glavnog ili desnog od prvog savetnika Ministarstva za posrnule i rehabilitovane? 

Hoće li ga sada u ovakvim teškim trenucima preokreta podržati nabubrela, mladjahna i na pamet upecana supružnica  i možda, o nesreće li, morati da proda onaj od pet karata brilijantni prsten sa venčanja vredan svega 70-ak hiljada a da nisu dinari, kako bi se isplatili platinijumski advokati? 

Kako će uopšte izgurati ovaj šuplji ni tamo-ni vamo period do krvavo zaradjene penzije ako mu se ne dozvoli da reprodukuje svoje sposobnosti i znanje? 

Hoće li u ambis javnog kamenovanja povući sve te jadne studente i studentkinje koji su em studirali a neki em i doktorirali ali baš kod Miće u kabinetu danonoćno prelistavajući i memorišući  preobimne skripte? 

Misli li neko da će u potpunosti da se raspadne državni vrh i podvrh, firme kolabiraju ako nekom padne na pamet da stavi katanac na njegovu školicu? Ne, ne, to nikako ne sme da se desi! Da li mu ipak treba dati šansu da se izvini i napiše taj famozni doktorat do koga mu je tako stalo i diplomatskim kanalima pronadje veza da se to konačno odbrani u Londonu? Onda će sve koze i ovce, jarci i ovnovi biti na broju, prašina obrisana, slučaj uglancan i stavljen ad acta da se vise ne uzbunjuje narod. Možda je ovo poslednje rešenje najhumanije, meni se bar tako čini.

Razvezah previše o golicljivoj temi a da se i ne osvrnuh na ono zbog čega je moja zabrinutost u stvari dosegla alarmantne dimenzije. Apropo date priče, uzbudilo me to da se i meni, i kome god, može desiti slično. Jeste da su polazne tačke naspram datog slučaja dijametralno suprotne (ovo se odnosi samo na one koji su prošli sopstveni detektor laži a da ovaj nije ni zucnuo), ali nikad se ne zna.

Naime, šta ako se sutradan meni neko tako pojavi na vratima, i kaže – Daj diplomski rad sa fakulteta! Daj maturski rad iz srednje škole! Daj svedočanstva i sve diplome za odlični uspeh iz osnovne? U vrtić na svu sreću nisam bila. Onda će možda potražiti onu diplomu iz plivanja, a i one sa kurseva stranog jezika. Ako mi ne veruju, mogu da otplivam 20 metara ledjno, 500 m kraula, i 1 m baterflaja a jezik mogu da uvrćem kako god požele. Imam i neku diplomu što sam zgulila iz neke strane zemlje, ozbiljnu za neke druge teritorije ali ovde mora da se nostrifikuje i da je okreću i od napred i otpozadi da bi proverili da nije izašla ispod fotokopirke, ali hajde tu da ne računam. Onda neki sertifikat za kompjutere. Ne idem na kurs kreativnog pisanja a volim i usudjujem se da pišem, pa će možda i za to da mi traže a to već nemam. Šta ako država kaže jednog dana da to što je ta ista država izdala u tada jedinim obrazovnim institucijama nije moje, nego da sam prepisala i radove i imala dvojnicu na ispitima i na časovima? Šta da se radi sad, šta? Zašto se ne bi to desilo kad se dešava ono što neko i ne može da zamisli da se dešava? Ako je neko mogao da bude rektor sa lažnom diplomom, zašto ne bi bio i korektor istine? I da mu drugari iz opozicije, tj. države a u stvari najbliži pajtosi dolaze da uz kaficu dobiju svoje parče obrazovanja na papiru?  A što ja jednostavno ne bih sad upisala taj najuspešniji privatni univerzitet uz obećanje da ću ispite spremati kao nekad, i da neću ni od koga tražiti da me provoza do nekog motela da bih položila, a ako baš mora,  mogu nekom i seminarski da napišem ali za regularnu, trenutno važeću satnicu od dva evra bruto? Još sam čula da sa takvim mega znanjem čovek može da očekuje da možda dogura i do ambasadora, a ja tako volim da putujem. Upis je ovih dana…Sad ili Nikad! Valjda prijemni neće biti težak. Još mogu naučiti konačno i da pevam kao asistentkinja klaberka Nata, ako je nisu već šutnuli, treba proveriti. Da ne govorim o neposrednoj saradnji sa elementima državnog oštrog vrha medju nastavnim redovima, sa čijim slizavanjem možda dobijem i ono ambasadorsko mesto.   Uostalom…onu nesudjenu hiljadarku za državni master mogu da preorjentišem na mnogo isplativije mesto. Bogo moj, kako sam samo pametna…doduse sa zakašnjenjem.

Šta na kraju reći a ne zapevati – dati onom čoveku izvinjenje za uzor svim jedinkama gladnim titula i praktičnog umenja što se zove snalaženje. I da izdajničke snage intelektualne prodane elite stave rajsfešlus na usta. Nego kako drugačije?