Nagaz do daske, razmaz do maske

Da li ste ikada, makar u potaji sopstvenih najogoljenijih misli (onih koje nisu za svakog ali za sebe itekako jesu, a i ne mogu se izbeći jer su uvek korak ispred nas samih) predočili sebi sve moguće opcije prekida niti sopstvenog života? Ili ste toliko zastrašeni tom mišlju da ste ubedjeni da se to nikada neće desiti, da će ako se ipak “omakne” kao što se na kraju desi i najludjim optimistima, vrhunsko izvodjenje poslednjeg pulsirajućeg čina biti zabeleženo u istorijskim (k)analima porodičnih prepričavanja sa jedne na drugu kolenicu a u najlepšem slučaju, iako pomalo morbidno ali ipak slavno, i nekom kanalu medijskog alarmiranja? Ili vi uopšte ne mislite o tome jer je život odmah i sad i ne treba mu prizivati nikakve makaze za prekraćivanje jedne očekivane, pristojne dužine kakva se očekuje i ispunjava sve norme prosečnosti ispod i iznad koje nikako ne treba dirati?

A da li ste primetili jednu veoma indikativnu realnost koja može kad god kročite na ulicu da uruši sve one bajkovite predstave o najlepšem kraju kao sto je smrt u snu na primer?

Podjete recimo ujutru po hleb i mleko (ko konzumira išta vise od toga rizikuje da umre od prekomernog unošenja hrane, a najbolji dokaz za to su penzioneri koji takvim skromnim šopingom sebi još više produžavaju životni konac ali su ipak na udaru užasne mogućnosti o kojoj je reč) i desi se ta indikativna realnost.

Ili krenete rano na posao jos uvek mamurni od nedospavane noći ili nekontrolisane unete halucinogene tečnosti od prethodne večeri, a može i kada se vraćate s posla, preumorni i od posla i od života pa se desi ta indikativna realnost (opet su penzioneri najbolji dokaz da na posao ne treba uopšte ići jer je promil mogućnosti dešavanja te indikacije znatno umanjen ali ne i nemoguć).

Ili krenete na džoging, ili da šetate kučnog ljubimca, ili možda i dete u paketu sa ljubimcem iako deca komotno ne moraju da se izvode napolje a ljubimci moraju jer vam mogu prerezati grkljan ako ne udahnu svež vazduh i obeleže teritoriju, a dovoljno su glupi da ne koriste pampers ili wc šoljicu, pa tako u nagonu ispunjenja nagona za dobrim zdravljem sopstvene ličnosti i onih koje volite, desi se indikativna realnost (i opet, penzioneri ne moraju da džogiraju iako se to kod p(r)osvećenijih omakne, ne moraju da čuvaju ni ljubimce jer moraju čuvati i paziti na unuke, praunuke i sopstvenu decu od 30, 40, 50+, pa se indikativna realnost od njih sve više udaljava iako stalno stoji kao sečivo na giljotini)?

Ili samo želite da predjete ulicu na dozvoljenom mestu sa sve zelenim svetlećim pešakom koji vam kucka u vidno polje dajući dozvolu za pokret, i sve to u slučaju korišćenja čiste motorike bez mehanizacije koja podrazumeva gas, kočnicu, menjač, limariju i mozak koji svime time upravlja?

A možete krenuti i na izlet, ili u goste, ili na letovanje što zahteva angažovanje prevoznog sredstva na dva, četri i više točkova i da se opet u lice smeje indikativna realnost. Ko je Ta u stvari? I kako može ikakva neodredjena realnost, makar indikativna da ugrozi bilo čiji konac?  Pa može, sigurno da može samo o tome niko ne želi previše da misli. Postoje indikativne realnosti, više njih koje su u stanju da nam češće od nekih drugih postave ultimatum, pa i one na sam život.

Eto, da li se uopšte osećate sigurno kada se krećete ulicom, trotoarom, čak u sopstvenoj spavaćoj sobi ukoliko je okrenuta ka ili je na nivou puta kojim se odvija saobraćaj?

Koliko ste puta otvorili dnevne novine i da vas je kosnula vest o jezivim ljudskim gubicima usled manijaštva vozača krntija (makar one “vredele” koliko jedan pristojan stan)?

Koliko puta je crveno svetlo na semaforima za vozače u stvari bila crvena krpa postavljena ispred raspomamljenog bika u neljudskom obličju koji ima poriv da ruši sve pred sobom?

Koliko puta ste bili zaustavljeni zbog nevezanog pojasa ili prekoračenja od 10 km (mada treba i za to po džepu, treba) dok džipni manijak testira svoju mašinu kao da je na raščišćenoj avionskoj pisti?

Koliko puta je mobilni telefon bio važniji od onog ispred sebe i pokraj sebe?

Koliko puta ste čuli da je neko (ili ste čak sami to uradili) seo u auto a da ne razaznaje gde se nalazi jer se natopio alkoholom kao sundjer, pa ga tako obeznanjenog ali na svu sreću na vreme uhvaćenog samo odvedu na guljenje klupe dok ne razazna ko je u stvari, da bi ga nakon toga pustili da pregovara sa zakonom sa slobode?

Koliko puta je kazna za smrskane pešake ili unakažene nedužne suvozače bila jadnija od one koju je dobio preprodavac sa pijačne tezge?

Koliko puta nešto strašno mora da se desi da bi se shvatilo da realnost ne mora da bude indikativno zabrinjavajuća i nedovoljno iskontrolisana od onih kojima je posao da se time bave, i da to najpre spreče a ukoliko ne mogu, onda umanje kažnjavanjem i adekvatnim robijanjem onog ko se uopšte usudio da pripreti nečijim životnim nitima a na kraju krajeva i sopstvenim koncima?

Koliko puta moraš da proveriš da na pešačkom prelazu ti nisi pešak nego potencijalni zec čiji je život u rukama, za volanom, nekog lovca na brzine i tvoje reflekse? Puno, nebrojeno, previše puta da bi se smatralo normalnim iako uobičajenim. I još nešto što potvrdjuje indikativnu realnost a koju moze da potvrde i oni (ukoliko žele da budu realni u i o svojoj realnosti) koji su sami deo džungle na točkovima, jeste da su vozači prestonice svi odreda verni obožavaoci i sledbenici na svu sreću boljeg vozača formule nego skija, gospodina Šumahera. Ovi iz provincija navikli na čeze i konjsku zapregu a ponajviše ubedjeni u moć i sigurnost sopstvenih nogu sa kojima prelete iz sokaka u sokak mogu da računaju da će biti pretvoreni u fleke sa sve svojim limarijama ukoliko ne poštuju zakon – Brže i od života ako ti je do njega uopste stalo. Ali i oni polako ali sigurno uspevaju da uče i primenjuju naučeno od već proverenih majstora vozačke paklene kuhinje. Možda je ovo subjektivno i maliciozno, medjutim u očima su velika usta.

Za sve ovo zbrda-zdola napisano kriva su dva razloga, potkrepljena mnoštvom ranije lično primećenih, medijima propraćenih ili uva preko uva prepričanih priča.

Prvi nosi registarsku tablicu 432 CC tamno sive Mazde 3 primecene na putu (radi autentičnosti može se navesti precizno i koji je u pitanju ali ću prećutati) na kome se glave gube i uz mnogo manje brzine i kome bih zbog pažljivosti i, skoro da ne poveruješ očima, umerenosti u svakom smislu uputila sve reči hvale (nije zato što je u pitanju gospa plavuša, za koju uzgred nisam sigurna koliko i kakvih saputnika je imala pokraj sebe, niti da se solidarišem sa svojim rodom koji je inače ozloglašen kao nesposoban i kome treba oduzeti vozačku dozvolu jer neopisivo sve usporava i za njega nije volan,  već naprosto zato što je umela da se ponaša u vožnji i što liči na sve one normalne vozače kakvi se kao pravilo mogu sresti kako kročiš na svako tle severnije od domovinice). Ko vidi ovu gospu neka je pozdravi i prenese joj poruku da samo nastavi tako.

Drugi razlog sakriven je u crnom Audiju pod brojem 705 XW takodje prestoničkih tablica kao i prethodni (čime prvi razlog ukazuje da u svakom kukolju ima žita), koji je ludačkom brzinom preskakao sve redom dok je najmaloletničkiji maloletnik, pretpostavka – naslednik i vrli učenik oca letača po putevima sedeo na prednjem sedištu pokraj tate (po svim zakonima pa i fizike njemu tamo nije bilo mesto), kako bi najverovatnije što brže stigao gde je krenuo a i što bolje savladao tu uzbudljivu veštinu preticanja gnjavatora koji poštuju postavljene znake upozorenja i tamo neke iscrtane linije. Ako ga neko vidi ne treba da ga pozdravi ali da mu obavezno kaže da je imao mnogo sreće što nisam pozvala telefonom neku od službi (a koja je to? ima li takvih uopšte, i nekog broja telefona preko koga bi se prijavljivali brzi dečaci koji vam treniraju živce i vaš život bacaju na kocku? bojim se uzgred da ako bi se to prijavilo policiji možda popila kaznu za cinkarenje jer naravno cinkaroše niko ne voli a žestoki momci imaju brze reflekse i po pitanju snalaženja sa zakonom, a posebno bezakonjem). U stvari, kad bolje razmislim, da u ovoj državi nešto funkcioniše, najracionalnije bi bilo pozvati socijalnu službu i oduzeti ovom nesavesnom ocu mališana kome preti potpuno pogrešan način gledanja na život.

Par onih slučajeva koji su proleteli brzinom svetlosti i kojima nije bilo ni moguće uočiti tablice osim indikativne realnosti da mogu da ubiju bez predumišljaja (ili možda sa?), kojima je puna linija u stvari crta vodilja za uzbudljivo preticanje, mogu da poručim – vi ste sebične, bezobzirne, bezmozgaste, beskorisne mase kojima bi valjalo oduzeti pravo i na hodanje životom. A da vi mozda nećete da se samoubijete na najbrži i najlakši nacin? Oh, ovo bi bio neutešan odgovor ali shvatljivije objašnjenje ako bih stvari posmatrala sa te strane, pa bi vam možda trebalo pristupiti sa više razumevanja…ali lečenje negativnih poriva vam ne bi ginulo…samo da ne pogine onaj ko ne treba, onaj ko to ne želi, onaj ko na to ne računa.

Zato, vozaci otreznite se, kako figurativno tako i realno. Budite iole pristojni i makar prisilno savesni kako već umete da budete na svim onim mestima gde se za to gube dozvole i pravo na slobodu ukoliko se ne poštuju tudji životi. Shvatite da ste podjednako odgovorni za druge koliko i za sebe. I izaberite drugi način da pokažete šta umete, ili možda da umrete.

I kako beše, od čega se sve može umreti a da ne izgleda tako ubitačno i iznenadjujuće poput letenja od udarca na pešačkom prelazu ili auto putu? Nešto bar malo smislenije i odloženo za neka druga, krajnja vremena?