Bespovratna karta

Vremenska dimenzija koja me udaljava od tačke razdvajanja sve je duža, iako još uvek dovoljno bliska da pamtim svaki detalj. Nema mirisa. Samo zvuci i živopisne slike, uglavnom pod neonskim svetlom, tek retko omamljene mlitavim jutrima ili suncem netipičnih letnjih popodneva. Nekada su potpuno tihe, bezglasne, ali buka jasno dolazi iz neizgovorenog. Neke su praćene neumornim ponavljanjem jednih te istih reči koje više niko ne primećuje, ili su se možda već utopile u inventar, zidove, odela, te žive same za sebe a opet neodvojive od svojih vlasnika. 

Vreme ih odbrojava iako je verovatnije da one to čine vremenu. Neke to još uvek mogu, ali je nekima  to pravo oduzeto jer im je popustila moć poimanja, zdravlje, potreba čak da se dodiruju sa realnošću. Medjusobno komuniciraju pogledima, retko govorom, rečenicama ili osmehom. Valjda ti u nekim godinama i to pravo na osmeh bude oduzeto, a ako i primetiš da ga neko još uvek ima, to je valjda zato što je to način da za trenutak odlože neminovnost. Ta neminovnost je u stvari ona kojom  ih vreme premerava i time sve čvršće sabija u tamniji i tešnji prostor.   

Izgovorisvši ovo, ubola me pravo u srce – Ovo je mesto umirućih, odavde nema izlaza.

To nije bilo nešto što dotle nisam znala, ali saznanje da neko to jednostavno definiše tako i da nema nade da će se išta promeniti, jednostavno izaziva nemir. Takodj i užasnost što nekada neke izvesnosti umeju da bole mnogo više no iznenadjujuće drame. Ona obožava knjige koje više ne može da čita, ali ih zato sluša. Sluša i klasičnu muziku na cd-u, onu koju izvodi njen sin na violončelu, ali i sve one koji umeju da joj ublaže monotone dane ispunjene fizičkim bolom, depresijom, anksioznošću, vežbama koje ne vode boljem, belinom zidova koji se ne menjaju godinama dok sama postaje sve slabija, bezvoljnija, ali dovoljno željna dodira i potrebe da satima, usled nevoljnih telesnih pokreta, piše pismo svojoj voljenoj osobi kako joj nedostaje. Ima galopirajuću Parkinsonovu bolest, svega nekoliko godina preko 60 i dušu deteta/žene koje zna mnogo, ili previše da bi ostala imuna na svetlost, ali nedovoljno jaka da istrpi mrak koji ne bira vreme, ljude, mesto. Čvrstim zagrljajem razmenjujemo istovetne misli o nepodnošljivom besmislu nekih situacija. I zove se Veronika.

Nakon prvog pogleda bačenog na nju, shvatila sam da mi se dešava nešto čudno. Kao da sam se na momenat vratila unazad, ali sada u nekom neobičnom prostoru, okružena osobitim ljudima i okolnostima, sudarila se sa prošlošću i nekim ko tu ne može da bude, a ipak na neki način jeste. Ako na svetu s nekim razlogom postoje ljudi koji veoma fizički liče, koji imaju slične probleme iako možda ne slične živote, i pri tom žive na potpuno različitim mestima, čak u isto ili pak različito vreme, onda takvo što treba razumeti kao poruku, ili možda ipak koincidenciju koja ima za cilj da nas malo trgne, podseti, takne. Neopisivo liči na moju preminulu tetku, sedi u invalidskim kolicima sa istim nepokretnim ekstremitetima kakve je i tetka imala ali neodvojiva od postelje, rodjene su iste godine sa razmakom od par meseci, pri tom u mestima na par stotina kilometara udaljenosti a sada razdvojene hiljadama kilometara i još u različitim dimenzijama, različite nacionalnosti i vere, bliskog jezika a da moja “netetka” novi nikada nije naučila kako treba, podjednako je topla, nekako brižna i svoja. Zna da će ostati tu, zauvek. I zove se Hatis.

Minijaturna, hitra, sva u pokretu i sa neumornom željom da šeta, planinari, skija, leti sama avionom kako je nekada radila u mladosti, voljna da razgovara o svojoj prošlosti i životu, o svom svešteniku, religiji, prijateljima, a opet toliko zaboravna da se ne seća ni kada je tu došla, ni zbog čega, ni ko joj je u poseti bio, a ponekad ni u kojoj sobi boravi. Pravila mi je društvo u „mojoj šetnji“ pitajući se kako najbrže može da stigne do svoje kuće ne znajući gde se ona zapravo nalazi. Pričala je uvek isto, ali podjednako zanimljivo, a sigurno će joj kako tvrdi neko spasiti život ako ne bude rešila da umre, što joj svakako ne pada na pamet. I zove se Lilian.

Njena stopala su mala, poput onih umotavanih zavojem da nikada ne porastu i oskrnave žensku lepotu, kao u kineskih junakinja iz Perl Bakovih romana. Svojim kolicima lagano krstari isuviše kratkim hodnicima, tražeći svoju tišinu u sveopštem miru. Voli da posmatra zelenilo, da priča o svojoj deci, o svojoj bolesti koja ju je od malena vezivala za kuću, da sebe ohrabruje kako će opet stati na noge kada joj polomljeni kuk ojača i kako će to definitivno biti korak napred u njenom životu koji uporno ide unazad, nemajući izlaza Otuda. I zove se Fej.

Ona lagano hoda podupirući se pokretnim stalkom ispred sebe, učestvuje u svim ponudjenim aktivnostima, obavezno sredjuje frizuru jednom nedeljno, voli da joj lakiraju nokte i uživa kada uzmem njenu tananu, nežnu ruku prožetu izrazenim venama, ne žali se previše iako spominje svoj sve slabiji vid koji je onemogućava da bilo šta pročita, ali ne odbija od druženja sa onima koji to hoće i mogu. Voli zelenu boju, volela bi da se fotografiše sa mnom za uspomenu, ali ne daju. Ona i ja plačemo kad se rastajemo. I zove se Marion.

Napisala je dnevnik posvećen unucima kada je više ne bude bilo. U stvari to i nije dnevnik već knjiga sa opisima najzanimljivijh životnih dogadjaja. Nacrtala je nekoliko predivnih, nimalo amaterskih slika u ulju. Svira i violinu, i još uvek vedro gleda na „budućnost“ jer zna da joj taj “vid” iz nekih čudnih razloga u svakom momentu, najpre na kraće a potom zauvek može oduzeti trajni gubitak pamćenja. Nakon toga bi se pridružila onima koji šapuću nerazumljive slogove, dozivaju samo njima znana imena, bivaju hranjeni poput beba, onemoćale u poimanju i kretanju. I zove se Besi.  

Tu živi već 25 godina, otmena je i tiha dama, sa večitim osmehom na licu, zbog bolesti ne može da govori iako sve razume. I zove se Helen.

Želi da izadje napolje po svaku cenu, ruši zaštitne mrežice na prozorima, pokušava da probije šifru na vratima, i moli posetioce da je odvedu njenoj kući. I zove se Margaret.

Obećala mi je da ćemo se opet videti iako je kako reče verovatnije da će već biti ispod zemlje.

I zove se Nen.

Tu su još i Linda koja pravi nakit od perlica; Mjuriel koja obožava da igra Bingo; Edna koja ima 107 godina, bisere oko vrata, uvek je gladna a zaboravi da je obrok prošao pre nepunih sat vremena; Eva koja se uvek smeši i čeka posetu svoje kćeri sa kojom podeli svoj ručak; Vera koja uporno želi da pronadje posao i „šalje“ svoj rezime direktorki ustanove kako bi sebi ispunila dan, iako zaboravlja kako se zove. I još 50-ak njih, ovde neimenovanih ali preoblikovanih u ljude koji i dalje imaju svoje minijaturne snove, i makar polu ili potpuno nesvesno provodile ostatke potencijalnih dana, nedelja, meseci, godina koje ih nose ka… izlazu. 

Starost je zaista teška. Ne, nije ni lepa. Sve bolje i lakše, dešavalo se mnogo pre. One se ne boje pri tom onog što predstoji, a neke se baš otvoreno tome raduju. Valjda je za to zaslužan broj godina već umornih od ostvarenja, očekivanja, neispunjenog, ili baš ispunjenog, od predjene kilometraže kroz pustinje i oaze, od strahova i nagradjene hrabrosti, te više nema prostora ni za šta više osim da se strpljivo čeka ako ništa drugo bar zagarantovana mirna smrt.  

Volim te bake, drage su mi onako baš, iako se ne poznajemo dugo, iako govorimo različitim jezicima, iako nas dele decenije, ali se neka silna tuga, osećaj neprijatnosti i očigledne bespomoćnosti vija oko njih. Možda je u stvari cela ta priča za mene došla u dobrom momentu, svo to poklapanje i susret sa realnošću koja negde oko nas živi svoj nezavisan, pomalo tmuran život, tamo negde u nekom dostojanstvenijem obliku, ovde u nešto tužnijem zbog dodatnih otežavajućih spoljnih okolnosti.

Valjda je to i dobro upozorenje da se čovek na vreme projektuje u prostoru i vremenu, da zna, iako mu se ta činjenica sigurno ne dopada, kako sve završava na ovaj ili sličan način, ali da prvenstveno shvati kako je postojeći, ovaj trenutak toliko rovit i da ga ne treba traćiti na ono što će ili što bi moglo da bude, već jednostavno na ono što uistinu jeste. I da nema ispravki, da nema povratka. Da čekaju samo neke nove stanice kroz koje treba proći na putu za nepoznato, ili mozda ka ništa, da si kartu kupio, seo u voz, izašao sa perona, gledaš kroz prozor kako pokraj tebe prolaze predeli uživajući u njima ili ih prespavaljujući, dok se broj tunela sve vise umnožava a kompozicija ubrzava. Da treba presabrati sve svoje dobre porive i želje na jedno mesto i probati da ih ostvaruješ jer posle može da bude kasno. Da su greške neminovne ali da bi ih trebalo kontrolisati i saterati u muzičku kutiju koju bi otvarao ponekad da ih ne zaboraviš. Da jesmo tu iz nekog razloga, ali da veoma često i lako neki od nas ostaju duže no što bi valjalo. Da je važno ostati svestan svega počinjenog, ali da je možda isto tako dobro postati svestan koliko fizička suvišnost usled nemoći može da sjaj života potamni do rdje.

Hvala svim „mojim“ i ne mojim bakama, svim koje su mi otvorile svet borbe za dah, svet nelogičnosti, biće i kosmičke nepravde koja uteruje život u školjke a isteruje iz zvrkova u punom zamahu. Ne žalim što sam se sa tim suočila i to videla, naprotiv. Misliću na vas, gde god bile, nadajući se da ćemo se opet sresti i prepoznati, tamo ili ovde, ili ko zna kuda.  

(Septembar 2015)