Želja

Žudim za jednim takvim. Žudim zapravo za mnoštvom takvih. Desilo bi se kada se najmanje nadam, kada ne iščekujem. Iščekivanje ionako tvori očekivanje, dok iznenadjenje ne izaziva slutnje već  te odmah baci na kolena, bilo da je lepo ili ružno, od čega ćeš ili uvis poleteti  ili ostati zgrčen. Ali ja govorim o letenju, bez obzira što svaki let ima svoj kraj i što će ti kolena kad tad, protokom vremena, ostati u ranama.

Žudim za nekim, makar se desilo na listu sa drveta iz parka, neotrovne kućne biljke ili latici veštačkog cveta.

Može i na unutrašnjoj kori drveta, kamičku, parčetu stakla ili tkanine, kao što su nekada neprebrojivi činili jer drugačije nisu mogli. Ali se sigurno ne bih naljutila, sigurno ne, ni za ono obično, tanano, lagano, što na papiru biva. Baš to – jednostavno, glatko , sa mirisom koji možeš osetiti samo ti – primalac tudje želje koja tvoju sreće, ili tvoje koja nečiju ne očekuje.

Samo da se na trenutak prekinu žmirkave nevidljive niti elektronske moći koje i samim prenetim mislima daju snagu i važnost, i bez koje bi možda vešte ptice opet postale prava dragocenost a njihovi vlasnici golubari bogataši koji čuvaju nevidjene tajne. I ne samo tajne nego neke sasvim ogoljene nesumnjive reči koje sasvim drugačije osetiš, poput onih iz milovanja Brajevih gravura koje ti razotkrivaju neki novi svet, i to ne samo jednom nego mnogo puta. I koje možeš da nosiš sa sobom, ne samo u memoriji, srcu i kvarljivoj kutiji koja te ucenjuje sopstvenom starošću ili skladištem za koje ključ imaju i oni koje ne poznaješ i tu ne želiš, nego svuda iako zaborav na sve pa i njih možda padne.  

Žudim za pokretom nekog znojavog dlana koji će dirigentski sinhronizovati ples palca i kažiprsta uz u zamku uhvaćenu olovku, dok se ostatak prstovne porodice čvrsto drži jedan drugog golicajući ideju kitnjastog ili sasvim običnog rukopisa da se uključe u omamljujuću igru.

Žudim da me uobičajeno plava, crna ili crvena povučena linija obučena u jedinstvenu šifru neotudjivih  misli, koje samo ja razumem, uvuče u vrtlog dodira koje nikakva razdaljina, ni prostorna, ni emotivna, ni razumska ne može da ogrubi i spreči.

Želim to malo pismo,  makar i bez ijednog napisanog slova, potpuno nemo a prepunjeno. Ili obiljem nahranjeno i odaslato da se u meni isprazni. Koje će proći kroz ruke onih koji i ne znaju da ništa znači nešto, ili da nešto znači ništa od vidljivog, i koje će zahvaljujući neumornom putniku, prenosniku pošte, dospeti tu gde jesam ona realna ja. Da, postoji i ona moja druga, vidljiva kroz trenutne odgovore na svako tastaturno  postavljeno pitanje i htenje, iako podjednako očekujuća i zahtevna. Ali ja želim da se svet okrene naglavačke, i da za tren bude ono što je nekada bio, da nečija pisana misao bude rukom preneta reč na papiru koji ću svojevoljno ako želim s apetitom pojesti, s ljubavlju sačuvati dok sama trajem a možda i nakon, s mržnjom spaliti, ravnodušnošću izbledeti, ali osetiti njegovu punu aromu.

Želim.

(Septembar 2015)