Ogrnimo se ... savešću

To dete, sada već odraslu ženu nisam videla jako, jako dugo, više se ne sećam kada, možda je prošlo i punih 20 godina. Ceo jedan život koji je nju, moju nerodjenu sestru, blisku rodjaku, od devojčice pretvorio u odraslu osobu. Svi smo se okrenuli svojim „velikim“ životima, problemima, planovima, željama, ostvarenjima i promašajima a ona je nekako ostala po strani. Svoju priču preselila je u instituciju koja brine o osobama sa posebnim potrebama, jer drugačije očigledno nije moglo. Uzgred se, iako sve redje, spomene u nekom razgovoru i na tome se završi, kao da nije deo nas, kao da uopšte više nije bitna, kao da je to neko ko se slučajno tu našao i otišao svojim putem. Onda je pre par godina procurila vest o ljudima sa margine, a na mene navalila griža savesti kako smo jedno biće gurnuli u stranu i skoro je prepustili sebi samoj. Znam da je naša nemoć mnogo veća no potreba da nešto promenimo, čak i uz činjenicu što je ovako za sve pa i za nju najlakše, ali pri tom nisam sigurna da li i najbolje. Onda sam se setila svih nas, koji svoje male i velike stresove, „bolesti“ i bolesti, nesigurnost i frustracije, vučemo kao prokletstvo, možda delom i zbog takvih članova porodice, cele te mučne situacije koja se nametnula kao porodična tragedija, neki (okovani u zatucanost) kažu i sramota, delom i kao tajna. 

Na internetu sam našla instituciju, njen drugi dom. Sumorno, deprimirajuće, beznadežno mesto, kao i njeni doživotni stanari. Isto kao i spoljni svet koji ne nudi mnogo više sem lažne nade i praznih obećanja i veoma često prividno sredjenih života. Jedina razlika je u tome što je institucija za neke jedino okrilje i spas, utočište u kome se može dobiti zrno pažnje, posvećenosti, brige, pa možda iako teško, i ljubavi od strane onih koji se o njima brinu. Uzdam se u to, jer bi onda izgubljene duše bile zaista samo privid života a ja u to ne želim da verujem. Tu ima ljudi koji se bave umetnošću, rade nešto korisno, pokušavaju da izvuku iz sebe delić svetlosti za koji sam ubedjena da postoji ali joj samo treba dozvoliti, omogućiti da pronadje put napolje. Strašno je što sve ostaje iza zatvorenih vrata doma, što dotiče retke i što nesvesni sopstvene nepravednosti dopuštamo da pravi mentalni bolesnici upravljaju masom, nama ostacima (neću reći ostalima). Najžalosnije je što treba da se pojavi neko sa strane i da, nekada iz loših pobuda ili lične promocije a ne usled istinske brige, pokaže i potpomogne nešto na šta niko ne sme da zaboravi. A opet, reakciju onih sa „prave strane“ povezujem da očekivanom ljudskim strahom da ne misli o bolesti, lošem, ružnom i da to treba izolovati i sprečiti da bude svima na uvid. 

Mnogo toga im treba, i materijalno sigurno premostivog, kako zahvaljujući skromnim donacijama osetljivih, tako i za „lovatore“ u rangu par raskošnih party-ja dostižnog priloga, što bi im možda olakšale džep ali i savest u konačnoj presudi tamo gore. Konfuzna sam i ljuta što sama ne mogu ništa, što su ljudi postali ravnodušni na sve, što se zaboravlja, što smo moćni u svom zdravlju a uglavnom indiferentni prema svemu drugačijem i sasvim mogućem u nekom ličnom – sutra. Svesna sam da su postojeće solucije za takve ljude nekada jedino moguće, jer naš, pre svega srpski, balkanski mentalitet ne trpi ljudsku nesavršenost, deformaciju, hendikep koji bi bio vidljiv, iako smo svi ogrezli u svakom pogledu u još gore atrofije. Svesna sam da je lakše biti u okruženju sličnih jer svako mešanje različitih svetova izaziva gadjenje, strah, zbunjenost i paniku. Ono što me tu boli je što su uslovi života takvih ljudi uglavnom nehumani, izjednačeni sa kafilerijama, gurnuti u zapećak i mrak. U sopstvenoj smo izolaciji i opterećenosti besmislicama koje „život znače“, ne videći da u njoj takvoj postoji nešto drugačije, u grč i sekiraciju ogrnuto, otudjeno, uplašeno od neizvesnosti, svesno da godine donose nove brige, i gde svako pokušava da izgradi svoj krug, svoj spas, luku gde nema bura i oluja, gde smo zaštićeni ružicastom bojom Pinka ili naočara, pri tom ljuti dok gledamo vesti kad se neko drzne da nam brkne u ponos i otadžbinu, kako je sve nebitno osim našeg punog želuca, zadovoljene sujete i pohote mužjaka i ženki, kako smo bar u nečemu bolji od komšija … 

Pretvorili smo se u čopor koji bez ikakve griže savesti uklanja slabe, uskraćujući im minimalne humane uslove života  a sam opstaje u carstvu istovrsnih, najčešće površnih i zatočenih u svet sebičluka i bezosećajnosti. Onda shvatim da je to tako oduvek i da će zauvek i ostati. 

Osećam i stid, i nemoć. I ljutnju na sebe što mi ona, draga iako daleka, na pamet ne pada mnogo češće, premda znam da puko spominjanje, ili prizivanje u sećanje njoj nece ulepšati život. Ako uopste ikakav život i postoji. Šta ako sve ovo jeste samo jedna imitacija života u kome i ona, i neke druge devojke, žene, mladići, muškarci, deca, stari, tek dišu da bi se očajnički oteli od smrti koja ih je prigrlila sa prvim zagrcajem po rodjenju? Ili smo im mi zdravi to pravo na dostojanstveniji život u startu oduzeli tretirajući ih kao teret i osudjenike na zatvor. Bivajući pri tom i sami zatvorenici sopstvenih otežalih umova i otvrdlih srca a da toga nismo svesni. 

(Avgust 2015)