Opismenočitanije

Prošlo je tačno 50 godina od kako je na predlog UNESC-a, 8. septembar proglašen Međunarodnim danom pismenosti. Slavio se i slavi na globalnom nivou već pola veka unazad, i to pre svega sa ciljem promocije opismenjavanja, kako pojedinaca tako i masovnije populacije. U tom dugom periodu, desile su se velike pozitivne promene. Zahvaljujući činjenici da je osnovno obrazovanje na mnogim prostorima postalo moguće, većini obavezno, a samosvest i potreba za istim poprimila je ozbiljne dimenzije, tako je i broj ljudi koji se mogu pohvaliti ne samo pukom pismenošću već i solidnim obrazovanjem drastično porastao. Svetska statistika tvrdi da je u svetu pismeno (a pod tim se podrazumeva populacija iznad 15. godine života koja zna da čita i piše) oko 85% ljudi, od čega je procenat muškaraca nešto veći u odnosu na žene. Od toga je preko 700 miliona nepismenih odraslih skoncentrisano u 10 zemalja i to uglavnom na području južne i zapadne Azije, južne Amerike i Afrike. Jedan od petoro odraslih nema nikakvo obrazovanje, žene sačinjavaju dve trećine ukupnog broja nepismenih, a preko 60 miliona dece trenutno uopšte ne pohadja školu ili ju je napustilo. Prema svetskim standardima, smatra se da je nepismenost neprisutna ukoliko je broj  onih koiji uopšte ne znaju da čitaju i pišu, manji od jednog procenta. 

Kada je, pak, reč o Srbiji, činjenica je da se ne možemo pohvaliti visokim procentom pismenosti, premda je u odnosu na period od samo pre 15 godina on dosta poboljšan. Zahvaljujući podizanju svesti, potrebi za usavršavanjem, zarad zadovoljenja potreba tržišta rada a naravno i uslova života, broj nepismenih je sa nekih 6 smanjen na nepuna 3 procenta. U isto vreme je svaki deseti građanin uspeo da stekne visoko obrazovanje. Nepismenost je, inače, najprisutnija u seoskim sredinama gde prednjači starija populacija, preko 70 godina života.

A sada na trenutak ostavimo zvanične podatke po strani. Probajmo da napravimo jedan praktičan, iskren i kritički osvrt na svoje realno okruženje. Na kvalitet onog što vidimo i što osećamo kao dobrobit ili negativnosti koje ljudski resurs realizuje. Naravno, saplitanje je neminovno a rezultati definitivno različiti u odnosu na referentnu tačku koja ima konkretne dimenzije i prostorno odredište. Mislim da smisao ovog ne treba previše da pogodi i potrese populaciju koja se iz nekog razloga nije potrudila da preskoči više od 8 zakonom obaveznih stepenika i tu svojevoljno zastala. Jačom dioptrijom treba pregledati one koje nije mrzelo da se potrude za još 4 neobavezna, pod lupu staviti one koji su imali viziju kvalitetnijeg i boljeg života koji se smeši sa još tri do pet redovnih stepenika dodatnog truda. A onda treba angažovati veoma jak mikroskop za sve one koji su rešili da postanu doktori, iako možda neće položiti zakletvu Hipokratu ali će možda probati da leče sistem, državu, društvo, a prvenstveno svoj ego. Naravno, ovom prilikom izuzimam sve one koje će pošteni prepoznati kao dragulje i nepomućenu vrednost koja je zaslužila svoje titule (ali nažalost, u većini slučajeva ne i pozicije, uglavnom retko na ovim prostorima). 

Naravno, kako bi se ova možda presmela tvrdnja o nekoj očiglednoj neregularnosti potvrdila, nije loše opet u pomoć na tren prizvati zvaničnu statistiku koja ovog puta sigurno pruža istinit podatak da je naša država u poslednjih deset godina proizvela, ištancovala, iz istog naopakog kalupa izbacila na tržište oko 9.000 doktora nauka, dok se očekuje da će u nekoj doglednoj, bliskoj budućnosti taj broj biti zaokružen na oko 25.000 “stručnjaka“. Zašto navodnici? Možda zato što dotični uspevaju da za minimum vremena, što po državnim, što po privatnim fakultetima, tuđe radove prepišu, iskopiraju (nekada čak to neko uradi za njih), da inventivno uvedu toplu ili nevidljivu vodu, da svoje ispite polože u vidu seminarskih radova a onda uz nebesku pomoć dodj do… 

Zapravo, zahvaljujući tom stečenom znanju i osposobljenosti koju su stekli, zbog čega su zaradili svoje funkcije za koju su izvanredno plaćeni (osim političkih poteškoća koje su potresale ovdašnje prostore u poslednjih 25 godina i u čemu su neki takodje poprilično doprineli opet zahvaljujući svom umeću i veštini), naša zemlja upala je u grupu 10 najsporije rastućih privreda u svetu, a čvrsto i odlučno, bez namere da ga ispusti drži poslednje mesto u Evropi.

Ne zaboravimo da je za poslednjih sto godina na 6 državnih univerziteta doktoriralo oko 17.000 naučnika. Za razliku od sadašnjih, može se sa sigurnošću tvrditi da su, osim što su znali da pišu i čitaju, uspeli da steknu nešto više i to isto pruže zajednici zauzvrat. Veliki broj njih je uspeo da postane bitan ne samo u domaćim, već i u stranim naučničkim krugovima, da budu akteri velikih odluka, dogadjaja i pronalazaštva, inovatori, direktni učesnici stvaranja nekada poprilično cenjene i jake države sa potpuno drugačijim postavkama moralnih i ostalih vrednosti. Oni koji sada vrede, definitivno će ostati upamćeni po mudroj odluci da odu negde gde je njihovo znanje cenjeno i dobro plaćeno. Mnogi će u njih uperiti prst, prozvati ih neprikladnim imenima (u koje upada i pojam izdajništva), ali će se sigurno prevariti ukoliko ih ne okarakterišu dalekovidim kada je u pitanju njihova osigurana lična budućnost i sasvim dobrog, nepomućenog vida kada je opšta lokalna kataklizma u pitanju (ovo pre svega važi za patriote i one verujuće u natprirodno). 

Međutim, imamo li uopšte razloga za brigu? Nama će u stvari ostati odabrani, oni koji su sa najboljim ocenama (iako su i ostale naravno najbolje) savršeno savladali  predmete Snadji se, Sigurna veza i Korupcikupioni procesi.  I budimo ponosni na to da će nam, na kraju krajeva, ipak mnogi nesnadjeni doktori u kućnoj varijanti popravljati auto, na živo vaditi zube, prodavati voćke, frizirati nas, uterivati neplaćene račune i dugove u korist onih što su u ozloglašenoj grupi od 3 procenta zvanične statistike, ali i 10 procenata snadjnih kolega, taksirati nam, ili u najgorem slučaju nama običnima polupismenima tražiti milostinju u šešir. 

Uostalom, svaki posao je pošten, osim sto su neki “pošteniji”. Samo šta ako jednog dana sve ove pismene zamene oni doktori koji ne znaju uopšte da čitaju i pišu a imaju onoliki mur na zvaničnom dokumentu na zidu? Možda će ipak otisak prsta biti dovoljan za funkcionalnu doživotnost. Zar nam uopšte treba više i bolje, kad već  ima onih koji misle umesto i za nas?

A može biti i da je ipak istina da svako dobije ono što zaista zaslužuje.

(Septembar 2015)