Život u komparativu

Ja hoću život, bolji život

da ga zgrabim poput tigra

život nije dečija igra.

Tako je nekada pevao drug roker Adolf iliti Topić Dado, u uvodnoj špici već 25 godina odomaćene serije o nekim ličnim i globalnim sudbinama, a koju da ne zaboravimo imamo na zabavnom meniju programa državne televizije barem jednom godišnje. Nije loše za podsetiti se kako se u sistemu u medjuvremenu baš ništa nije promenilo osim što smo svi mi, kao i Popadići u tom istom vremenu izmedju ostarili, ne gubeći nadu da će se to bolje sigurno desiti.

Kad ono međutim… stvarno, evo, dešava nam se, osim što ja uporno samo svojim očima i ušima verujem, umesto da za validno uzmem ono na šta nam jedan drugi A., gospodin, uporno na zabavnom meniju programa državne televizije barem jednom dnevno širom otvara i oči i uši povodom neumitno dolazećeg, u stvari već prisutnog boljitka.

Kaže – finansije su nam sterline kao apoteka, cenama je ubrizgan hormon prestanka rasta, naplata akciza i pdv-a ide kao lubrikantom podmazana, a siva zona je skoro stvar neugodne, daleko joj bilo, prošlosti.  Nikola Tesla nam i 72 godine posle smrti osvetljuje obraz, doduše sada u funkciji letačke staze i letećih objekata. Srbijagas na sopstvenoj bušotini sve dugove ruskoj braći vraća na vreme, a i na sigurnom smo putu prodaje šačice preostalih gubitnika od kojih definitivno samo može da boli glava. Drugovi i drugarice na struju EPS-ovci, mobilni i ufiksani Telekomci, Borski rudari i rudarice (ili – kinje?), žongleri loptica iz Lutrije, budući srpski Železnicki Japanci, osigurači sa lepog plavog Dunava i njihovi u sve nesigurni osiguranici, domaći državni bankarski lešinari – gotovi ste. E pa, došao je i Vama kraj, dosta ste se baškarili i pravili bedne prihode, sad cemo i Vas lepo ispoklanjati onima koji znaju kako se u stvari kupuje solidno-osrednja roba za male novce. Svakako, mi ćemo u tome kao i uvek naj proći.

Od dobijenih para ćemo svašta uraditi, a čini mi se da je najvažnija kapitalna investicija Nacionalni stadion koji će biti najbolja motivacija za fudbalsku reprezentaciju Srbije koja je poslednji put nešto ozbiljno uradila čini mi se pre 30 godina, kad već pojedinačni jadni honorari ne mogu da je nateraju da se oznoji dok trči i odbrani državnu zastavu i fudbalsku čast. Mnogo humaniji deo uloga biće vezano za krečenje bolnica. Iskreno se nadam da će se voditi računa o tome da kvalitet i boja uvozne farbe spasi mnoge živote, kad već kuburimo sa brzoodlazećim zdravstvenim kadrom i masom ispilelih nazovi doktora koji su se tu neslučajno našli, pri čemu bi neljudski bilo udeliti im i mrava na lečenje.

Medjutim, i ovde apsolutno brizi nema mesta jer A., gospodin, kaže da je pred nama vreme prosvetiteljstva tj. pred Srbijom put obrazovnog reformatorstva, od čega će se i Dositej i Vuk postideti ako slučajno gledaju odozgo, i gde će domaći privrednici i privreda koja je lider u regionu ozbiljno uskočiti i stopirati dosadašnje nacionalno obrazovno rasulo, neznanje i hohštapleraj guranja bića izleglih iz državnih vrtića, osnovnih, srednjih i visokih škola gde im mesto nije, a nije jer se zna za koga jeste, što jeste iako može tvrditi ko šta hoće da nije. Nije da nije. A jeste, samo da je dobro baš i nije, mada to sa skriptama i masovno kopiranim mr i dr radovima nema veze. Osim veze.

U stvari, ne treba uopšte brinuti kada je i to pitanje već unapred rešeno – nezaposlenost je drastično smanjena i ima mesta za sve koji hoće da rade, a ko neće može da volontira. To će mu ionako poslodavci uzeti kao plusčinu kad prodje par godina i prime ga na odredjeno, a onda pred penziju u 80-oj za stalno, ako dotle ne ugasnu kao firma. I to što neko pokušava da nas nasanka  da je praksa postavljanja partijskih kadrova na najvažnije pozicije istina – Ne, tu laž treba odmah raksrinkati. Ali odmah. A., gospodin, kaže – ta praksa je čist incident, slučajnost, glupa greška, sitan kvar u dobro podmazanom mehanizmu. Mislim da ovde pojmu – incident, ipak nedostaje prefiks “ko” (ono kao – upitna nelična imenička zamenica). Takodje tvrdi – tajkuni nam sigurno više neće rukovoditi državom (to je realni pluskvamperfekat). Da, gotovo je, i oni su ugasili.

Čekaj, a šta ako meni stvarno trebaju naočare i slušni aparat? Ili ako ja živim u nekom paralelnom univerzumu gde bolji život nikad nije došao, niti se (pred)oseća? Da li samu sebe da štipnem ili potražim nekog volontera, da ovaj matriks ubitačne “nepromenjenosti” koja se menja na gore (tj. dole) i vlada tako decenijama, prekinem i uskočim ipak nepripremljena u sasvim dobru sadašnjost i obećanu superlativnu budućnost? Ne znam samo na koje slovo da se pozovem.

 (Oktobar 2015)