Kraljevski apartman

Nisam neki ljubitelj sporta, čak ni kao gledalac, ali me spopadnu neki žmarci na trenutak od kojih počnem da se premišljam da li bih radije da ubacujem loptu u koš, centriram istu rukom ili pak nogom u mrežu? Ili je možda bolje nemilosrdno lupati ping pong? U stvari, pošto me lenjost manje više uporno spopada, valjda je najadekvatnije i najkorisnije uposliti mozak, tako da varijanta igranja šaha uopšte nije loša ideja kad već postoji kao izborni predmet. Možda i nemam dovoljno mentalnih kapaciteta ali imam vremenski okvir u kome to mogu onako natenane da savladam, osim ako ne skrate trajanje boravka pa ću morati da ostavim za naredni odmor u budućnosti. U stvari, kako bi bilo upisati kurs slikarstva i naučiti da oslikavaš svog ličnog sveca koji će te zauvek čuvati od zlih, glupih, neočekivanih neprilika i neljudi, a (Boga mi) i samog sebe? A mogu slikati i aktove. Moja memorija dobro pamti sve obline moje verne ženke koja me obilazi jednom u dva meseca, i kojoj mogu pokazati svoju neusahlu ljubav u tri sata zanosa u okrilju 4 obezbedjena ljubavnička zida. Naravno, ukoliko bih želeo da promenim objekat i oblik svoje stvaralačke umetničke veštine, mogu iskoristiti prisustvo svog najboljeg druga u sobi od 10 kvadrata, koju spletom viših i zaista povoljnih okolnosti delimo. Jer samoća je užasna stvar, i samoća nedri veoma čudne i neprijatne misli ponekad, gde one počnu da mile i uvijaju se poput crva u mozgu u doba i nedoba,  a to može da izazove kako kažu neprijatna lična preispitivanja a time i ozbiljnu depresiju, čemu ja nisam sklon ali je to možda zarazno. Međutim, zašto toliko brinuti kad je briga za naše zdravlje poverena najboljima ako nešto krene naopako. Znam da i ako mi ne fali ništa mogu izmisliti da fali (na primer spoljni svež vazduh za početak, što ću preimenovati u kamenje u bubregu) i prošetati do VMA ili Urgentnog.  A mogu da pohodim i biblioteku, pa je sasvim realno da ću poraditi na klasicima i konačno prelistati skraćenu verziju Zločina i kazne koju je neki ludi Rus napisao. U takvoj jednoj sterilnoj sredini gde vlada potpuni red i harmonija, kako po pitanju ljudi koji stvar drže pod kontrolom i o nama zaista vredno, predano i pažljivo brinu, tako i u smislu homogenosti nas stanara ove luksuzne zgrade u koju je uloženo poprilično znanje, ogroman novac, i pre svega enormna najtoplija humanost, vredi proživeti jedan mirni deo svog, inače napetostima i uzbudjenjima ispunjenog, života. Smirenje koje čovek dobije uz pravljenje koverata ne može se baš meriti sa adrenalinom koji te ekstazirano umiri u poduhvatu usmerenom ka nekoj osobi, kad je onako nemoćnu pričvrljiš i postaviš gde treba , zbog koje u principu ti sada okajavaš neki nazovi greh, ali bar pruža neki džeparac što u ova krizna vremena nije loše. Taman za polumesečnu pljugu. Nažalost, ima tu i loših strana, na primer angažovanje na pranju veša ili čišćenje, ali u hotelu ovakve kategorije to zaista ne može toliko da škodi osim što srozava nešto malo na ličnosti. Ipak, kada dodje trenutak redovne dvosatne slobodne šetnje gde ne vreba oružana sačekuša ili krvna osveta, ili kod primanja porodičnih paketa, na sve se zaboravi. O tome da svaki nedostatak može da se nadomesti dobijenom kablovskom, internetom, radiom, konzolama za igrice, neću trošiti reči – zasluženo je to dobro, inače bi mi smišljali svakojake pakosti. Ukratko rečeno, ovom prigodnom odmoru koji mi je sistem priuštio ne mogu naći zamerke, a da bi sve bilo dovedeno do savršenstva verovatno ćemo potpisati internu peticiju za izgradnju otvorenog i zatvorenog bazena, djakuzija umesto tuš kabina po sobama, obezbedjenje ličnog trenera i masera, olakšano i ubrzano sticanje barem mastera ako ne doktorata, kooperaciju sa kolegama iz inostranstva u sličnim zatvorenim projektima, i pre svega ugradnju digitalnog sata sa dupliciranim ubrzanim protokom vremena koji bi nam omogucio još brži povratak u predjašnji život i posao iako ova poslednja stavka nije hitna jer nam dobroćudna i puna razumevanja gospoda iz sudstva obično zbog dobrog vladanja i iskrenog obećanja da se stvar neće ponoviti, prepolove ovdašnji boravak. No, i sa naše privilegovane strane treba imati razumevanja i valjalo bi se potruditi da se omogući i drugim kolegama da osete nešto od blagodeti ovog divnog mesta za rehabilitaciju. Stručnjaci iz Helsinškog odbora za ljudska prava izveštavaju da uslovi u istoimenim institucijama lociranim na drugim mestima u nekom kontekstu škripe, da je poprilično prenapučeno, retko ima voća, ne teče dovoljno meda, mleka samo u slabim mlazevima, stanare leče veterinari i ponekad imaju nenajavljeni pretres po sobama, a mogu dobiti i ćušku pendrekom ako zatalasa. Tome treba stati na put ili barem dati šansu i tim drugovima po zaslugama da osete nešto od našeg luksuznog smeštaja. Priča se takodje da su u zatvorima izraženije socijalne i ekonomske razlike nego na slobodi. Može biti da je istina, ali lično verujem da mi najjači, najopasniji, najobučeniji, najbolji u svom porivu tj. biznisu, takozvani pedofili, zlostavljači, silovatelji, ubice, atentatori, dileri i maheri možemo mnogo da učinimo na edukaciji običnog, dosadnog plebsa. Ta bezoblična, navodno poštena i nekrvoločna masa treba da shvati da mi definitivno zaslužujemo ovakav nežan tretman jer  bar 50% izašlih neće biti povratnici u ove kazamate, jer bez obzira na redovnu hranu, šetnju, krevet, posao i platu, ali zato neredovan seks i posete dragih prijatelja, slobodnih kolega i rodbine, Vi dragi posmatrači morate imati razumevanja – mi smo u apsu, pod kamerama, iza rešetaka i sa mrljom na imenu. Nije lako tako živeti. Ali kome se ovo dopada, može svakako da proba. Jedan oduzeti, upropašćeni tudji život-gore dole nikom ne znači, pravosudni sistem nije tako strog, a i zatvor je za ljude.

I da ne zaboravim, možete mi slobodno pisati na adresu Nova Skela-Padinjak, postaviti poneko pitanje, ali molim – bez ulaženja u motive zbog kojih sam ovde zaglavljen (to ni pred sudom i svedocima nisam hteo da izjavim), ali toplo mogu da preporučim da će se ovde lepo odmoriti i razmotati svoj život unazad i unapred. Verujem da ćete shvativši gde se ja nalazim, shvatiti da mi pomalo u nekom smislu zavidite. Verovatno bi me najradije doživotno poslali u rudnik u večni mrak, ili da tucam kamen, ali srećom, svi smo mi srećni, samo su neki srećniji od drugih. 

 (Novembar 2015)