Labudova ćutnja

Ostao je potpuno sam. I to se neće promeniti iako će pokušati da mu ublaže bol.  Tako kažu oni koji dobro poznaju prepukla srca labudova.

Desilo mu se to prošle sedmice kada mu je dugogodišnju životnu saputnicu i dvoje nejači napao i ubio čopor pasa lutalica. Tako tvrdi zvanični izveštaj i očevidac koji je gomilu krvožednih rasterao (navodi se i prisustvo nekolicine pijanaca na ivici jezera koji su valjda sve to bledo i nemo posmatrali). Drugi, od pre samo mesec dana, govori da je drugom paru potomaka nesrećnih labudova Ise i Bise osakaćeno po jedno krilo. Krivicu za to snose opet životinje, preciznije – kornjače. Tako objavljuju sredstva javnog informisanja, ali osporavaju oni koji poznaju ove sporaće.  Takodje je poznato da su psi, oni bez  zvaničnih vlasnika, oduvek i svuda slobodno šetali, pa eto i pokraj poznatog para labudova, a dotične kornjače oduvek živele u dobrosusedskim odnosima sa istim. Čovek je naravno bio prijatelj  i psima, i kornjačama i labudovima. Naravno  Čovek, ali ne i životinje zvani “ljudi”.

Ono što se provlači kroz ovu priču kao sumnja (moja lična, da budem ipak jasna) jeste – kako su naprasno i odjednom neke životinje postale predatori naspram onih vrsta koje nikada nisu bile njihov potencijalni plen? Tačnije – može li se apsolutno verovati onome što se uzima kao jedino objašnjenje za ovaj krvavi pir u kome ima ovoliko nastradalih. Tačno je – to su životinje, a ima previše ljudskih žrtava koje nemoćno čekaju da se i njihova Pravda dostigne, ali su sve to zajedno – živa bića čija patnja zavredjuje i pažnju i nužnu pomoć. Krivica se baca na navodno gladne i neobuzdane pse, a u potonjem slučaju na site ali zle kornjače. Naravno, čovek je kao razumno biće tu da celu priču lepo upakuje, izazove malo zgražavanja, negodovanja, ljutnje i  da se mirno okrene svom inače dovoljno komplikovanom životu u kome regularno vlada dovoljno neobjašnjivih iracionalnosti.

No, možda bi valjalo postaviti pitanja – zašto i otkud toliko nezbrinutih pasa na ulicama? Šta prihvatilište za pse čini (osim pokušaja hvatanja i socijalizacije težih slučajeva koji se očigledno loše procenjuju pa ipak nakon hranjenja puštaju nazad na slobodu), i čini li dovoljno da je bukvalno svako izložen riziku od napada, koji se naravno veoma često dešavaju i ne mogu biti uvek opravdani nedostatkom hrane za napuštene pse? A samo u Novom Sadu, gradu gde se ova tužna priča dogodila, postoji 7 udruženja za zaštitu životinja koji osim apela za dobro ophodjenje prema životinjama i njihovo usvajanje, teško mogu išta da učine da se ovakvi ekscesi ne ponove  Zašto se pri tom prava životinja (u ovom slučaju, prava pasa lutalica) smatraju većim od prava ljudi da slobodno hodaju, bez straha da će biti napadnuti (a u dotičnoj priči, i prava ostalih, neljudskih vrsta)?  Šta je sa stručnom tvrdnjom da kornjače nisu  u stanju da nekog tako rane i osakate, a sada bivaju označene kao glavni zločinci za precizne, skoro hirurški izvršene rezove na krilima nemoćnih mladunaca? Da li su labudovi trebali da žive na nekom drugom, sigurnijem mestu, zaštićenom i od životinja i od ljudi, iako na svetu svaki veliki park upravo vrvi od čitavih porodica svakojakih životinja koje su maltene pripitomljene i ne boje se prisustva čoveka? I ko se tu zapravo može smatrati glavnim krivcem – ljudi koji su odgovorni za sredinu u kojoj žive, a time i ostala živa bića koja ih okružuju, ili životinje koje (ne) rade ono što im insinkt ili čista agresija nalažu da rade? Ko je snabdeven razumom i mogućnostima a ko može da (ne) čini stvari zbog kojih će biti obeležen kao opasnost ali ne i adekvatno uklonjen (jer mogućnosti a pre svega “humanost” ne propisuju takve drastične mere)? Kako se možemo trgnuti na neke stvari samo kada dodje do žrtava, makar i labudovskih, ali i to ubrzo gurnemo pod ogroman tepih silnih dešavanja koje ne umemo da rešimo, ili još gore, nećemo? Da li uopšte zaslužujemo išta lepo kada ne umemo da to sačuvamo i brinemo o tome?

Povodom ovog veoma neprijatnog dogadjaja koji je poprilično uzdrmao sve ljubitelje ove male labudovske porodice koju sam lično znala, a koja je krasila Dunavski park više od jedne decenije, i bila u nekom smislu zaštitni znak Novog Sada, tokom vikenda je održana protestna šetnja Novosadjana. Minutom ćutanja odata im je počast.

Uzgred, oglasila se i odbrornička grupa Lige socijaldemokrata Vojvodine koja pokreće inicijativu da se nastradalim labudovima podigne spomenik.  Možda će time biti ovekovečeno nešto lepo, nešto što je bilo uzor i radost jednog grada, ali će zasigurno biti i svedok jedne zastrašujuće priče u kojoj je zakazao pre svega čovek. Labudu Isi je ionako sada svejedno. Njegovo srce je slomljeno. I ne samo njegovo…

(Oktobar 2015)